Zapisi iz Ermitaža

-Ti si neka umetnička duša kad si se opredelila za Rusiju, umesto mora?
Otprilike tako zvuče zaključci o načinu na koji sam rešila da iskoristim ovogodišnji odmor. Zapravo ne bi to baš u potpunosti moglo da se deklariše kao odmor. Put Rusije me odvela stipendija za istraživanje, koju sam dobila od Scwarzkopf fondacije, te je boravak tamo bio i istraživački, na temu teatra u doba populizma. No, kako na svom blogu uglavnom pišem na engleskom, volela bih da podelim koji utisak i na svom maternjem jeziku, jer ja lično nisam na mnogo tekstova naletela na srpskom tokom svojih priprema za put. Tako da…
Lošim hostelskih cimerima što hrču i peglaju pola kofera onda kad ti treba pegla pred polazak u pozorište, revanširam se odlaganjem alarma 6 puta ujutru. Zamislite samo tu simbiozu cimera – jedan hrče, toliko da sam stavila čepiće u uši, a meni ujutru još 6 puta zvoni alarm dok ga konstatujem pre nego što ga odložim. Vredelo je leći kasno prethodne noći, jer je plovidba Nevom dok se njeni mostovi razdvajaju da veliki kruzeri prođu jedinstveno iskustvo.
 
Moje pripreme za Ermitaž izgledale su otprilike ovako: online karta (za objekte koji su najposećeniji – glavni muzejski kompleks, uključujući Glavni štab i Zimski dvorac), pa ću se na licu mesta s mapom već snaći i opredeliti na šta da se fokusiram od mnogobrojnih dela. No, kad sam ulaz našla, na info pultu sam dobila mapu na koreanskom, što sam shvatila tek kad sam očitala ulaznicu. Pa ja se s tim ni u Zari ne bi snašla! Ali sam optimistično krenula ka prvom „vhod“. Sa rečima Kišonovim na umu „Osim toga zapamti: nikada ne ulazi u muzej ako nisi poneo dovoljno hrane za najmanje dva dana! Više puta se desilo da nemarni turisti zalutaju u muzejskim bespućima i, ne našavši izlaz, skapaju od gladi. U Britanskom muzeju, na primer, svakog proleća prilikom čišćenja, nađu nekoliko kostura.“, proverila sam – sendvič je bio na mestu.
 
Susrela sam se najpre sa statuama drevne Grčke. Ok, nije na odmet prisetiti se znanja sa ekskurzija, kulturne razmene, i moje februarske posete Britanskom muzeju. Nakon blagog naklona Taliji, nasmejah se apsurdu figure obezglavljenog filozofa. Ali kada sam se po treći put susrela sa statuom mladog Grka, već sam počela da se vrpoljim i tražim info pult. 


Srećom, nađoh mapu na ruskom i opredelih se da se fokusiram na rusku kulturu i inventar Zimskog dvorca, jer kad sam već u Rusiji – daj da se bolje upoznamo. Kakvi su ovi carevići, k’o da ih je Džordž Martin izmislio! Toliko je likova, da bih za neku knjigu iz ruske istorije, koju poželeh da pročitam, verovatno morala skriptu da napravim da ispratim sve.

Jedan je frajer, na velikom platnu, odudarao od ostalih sa smešnim mustaćima i debeljuškastim ženama pod žiponima. I bi mi sasvim logično što ne liče, jer Lenjin i Petar Veliki zapravo i nisu neki rod. Nego je on lepo, u znak pobede nad monarhijom, dao da se njegov portret uradi na drugoj strani portreta Nikolaja II.
-Gospodine, dobra vam je vikendica.
-Nije to vikendica, to je sat. Hvala u svakom slučaju.
 
Tačno sam mogla da zamislim ovu scenu razgovora dvoje ljudi koji su se nekim bagom vremeplova našli ispred ovog impozantnog komada muzejske postavke. No, saznala sam da je zapravo sprava pripadala gospođi koja ju je dobila na lutriji! 
 
Ulazim u toalet i nije velika gužva. Sumnjičavo gledam da nisam slučajno propustila da uzmem onaj papirić s brojem, kao u bankama. No, dobro je, nisam. Nakon predaha, gledam koje prostorije nisam obišla, pa tako u potrazi za njima prolazim kroz francusku kulturu. Gledam sliku Suzi s dva matorca i pitam se da li je Suzi čista ko suza, samo voli starije, ili je Suzi sponzoruša. Ups, nek’ mi ne zamere bolji poznavaoci stvaralaštva Žan Fransoa de Troja, ali stvarno bi bilo poželjno da stoji neki opis za neupućene.


Opet sam u nekoj od velikih dvorana. Vaza mi deluje poznato. Setim se onda da je to ustvari dvorana koju sam posetila pre dva sata, samo što je na nju bila izvršena invazija selfi-stikovima turista sa daljeg istoka.


Svojim poznavanjem ćirilice i zahvaljujući časovima ruskog u školi, uspela sam da protumačim više od prosečnog turiste sa ne-ruskog govornog područja, jer opisi dati na ruskom prepričani su samo ukratko na engleski.
Kišne peterburške ulice ukazivale su da se promenilo godišnje doba otkad sam ušla. Sat je pokazivao da je to samo novembar privremeno svratio, jer sam bila među raskošnim zidinama Ermitaža tek nekih 5 sati.
P.S. Nije Sankt Petersburg samo Ermitaž, mada verujem da mnogo mačaka, koje imaju svoj pasoš i žive tamo štiteći ga od miševa, doživlja ovaj muzej kao svoju domovinu. Pod pretnjom nostalgije za odlazećim letom, možda naletite na ovom portalu na još koji tekst o (r)uskim vozovima i širokim bulevarima, a do tada potražite utiske na https://petra-vel.blogspot.com/ . It is going to be in English, but I hope it will not be a difficulty for you. 😉
Super radio u skladu sa svojom uređivačkom politikom zadržava pravo izbora komentara koji će biti objavljeni, bez obaveze obrazlaganja takve odluke. Komentari ne predstavljaju stavove redakcije Super radia i privatno su mišljenje autora komentara. Nećemo objavljivati komentare koji sadrže psovke, uvrede, govor mržnje kao i komentare koji se ne odnose na vest koja je komentarisana. Komentari koji sadrže linkove ka drugim sajtovima takođe neće biti objavljeni.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *