Umetnost pažljivo osmišljena – koncert Lajbaha i „Dan oslobođenja“ na Nishville Movie Summit-u

Foto: Liberation Day promo

Pre tačno 3 godine, 15. avgusta 2015. godine, u Severnoj Koreji održan je prvi rok koncert. Svirala je grupa Lajbah. Ako ne znate zašto je to istorijski bitan momenat, ili bar takav da izaziva pažnju, najava Džona Olivera rećiće vam sve.

Pre nešto više od dva meseca, gledala sam dokumentarni film „Dan oslobođenja“ („Liberation Day“), snimljen pre i za vreme ovog koncerta.

Nakon toga, kad sam saznala da Lajbah dolazi na Nišvil, preciznije na Nishville Movie Summit, gde će i film biti prikazan, znala sam i da moram da odem i vidim taj spektakl i kažem svima ostalima da dođu, makar da samo vide film.

A onda je i Darko Rundek najavio svoj koncert sa Ekipom, uz par novih pesama. Sve su me „kupile“ i počela sam besomučno da ih „vrtim“, i to upravo tako – kao nove pesme. Ispostavilo se da pesma „Tamni jorgovan“ uopšte nije nova, već je obrada pesme „Tigidigi rege“. Skrenuta mi je pažnja i da smo „mi, mlađa generacija“ neuki, muzika koju slušamo nam ne znači i pamtimo kao zlatne ribice, ne zaslužujući kvalitetnu muziku. Tada sam se bunila protiv takvih elitističkih stavova, koji traže od tebe da znaš čitavo žitije autora i diskografiju, da bi ti bilo dozvoljeno da u muzici uživaš.

Spominjem ovo zato što sam shvatila da za Lajbah zaista morate da imate predznanje. Jer, upravo iz neznanja proizilaze negativni stavovi o bendu, po kojima je poznat na zapadnoj hemisferi.

Zašto?

„ALL ART IS SUBJECT TO POLITICAL MANIPULATION, EXCEPT FOR THAT WHICH SPEAKS THE LANGUAGE OF THIS SAME MANIPULATION.“ (Svaka umetnost je podložna političkoj manipulaciji, osim one koja govori jezikom iste te manipulacije)

Ovo je jedna od „Izjava“ koje stoje na zvaničnoj stranici grupe Lajbah, kao deo manifesta koji postoji još od osnivanja kolektiva „Neue Slowenische Kunst (NSK)“, čiji je Lajbah deo od početka.

To znači da Lajbah koristi simbole autoritarne vlasti, tako da njihovo stvaralaštvo ne može da bude iskorišćeno u svrhu političke promocije, jer niko ne želi takvu, gotovo fašističku, propagandu.

Milan Fras, frontmen benda                                                                                                      Foto: Nishville Blog Volunteers Ivanino Da Villano Đukić Strahinja Jovanović

Ali, njihovo stvaralaštvo je umetnost. Njihovi spotovi su umetnost. Svaki njihov koncert je umetnički performans. Film o njihovoj poseti Severnoj Koreji je umetnost.

I tu umetnost možda najbolje razumem.

Jer Morten Travik, reditelj filma i organizator čitavog događaja, tip je osobe koji dobro razumem. Diplomata. Čovek koji teži pomirenju naizgled nepomirivog. Osoba koja voli kreativna rešenja. Ali i neko ko poštuje tuđ prostor, tuđa pravila i granice dokle može nešto „da tera“. Kad se sve to sabere – čovek koji će svoje ideje naterati da plešu unutar postavljenih granica, ali tako vešto, da vam postane jasno da su sve granice zapravo imaginarne linije u našim glavama.

I možda moj mozak funkcioniše na previše „mejnstrim“ frekvencijama, i možda su mi godine donele cinizam, ali van mase ispred bine, van par pesama tako pažljivo uklopljenih u film, Lajbah ipak nije „moja šolja čaja“.

Bez obzira na to, podvlačim da je njihovo stvaralaštvo umetnost. Umetnost tako pažljivo osmišljena da morate da joj se divite. Svaki njihov korak i svaki glas na sceni, tu je zbog toga što je neko baš tom segmentu poklonio potpunu pažnju.

Pažljivo je osmišljen i uticaj na publiku, želju da tokom i nakon slušanja njihovih pesama marširate, da stvore osećaj zajedništva publike u divljenju onome što pred njima stoji. Robotski glas koji kaže „You rock! You are the best audience!“ praćeno sa „Now all of you say Ho! Ho! Ho! Louder – Ho!Ho!Ho!“ budi u meni sećanja na „1984“ i Velikog brata. Verovatno i više zbog toga što publika vriskom reaguje na pohvale i bespogovorno viče „Ho!Ho!Ho!“ kada Milan Fras to kaže.

Foto: Nishville Blog Volunteers Ivanino Da Villano Đukić Strahinja Jovanović

I mada će vam svaki alternativac koji drži do sebe objasniti da su oni protiv sistema, protiv totalitarizma, oni su ipak otišli u Severnu Koreju, održali koncert, pratili pažljivo sročena uputstva Mortena Travika o ponašanju tokom puta, izbacili iz programa pesme i sadržaje koji se vlastima nisu dopale, ispratili sve protokole i vratili se živi i zdravi, upisavši se pritom kao „Prvi rok bend koji je održao koncert u Severnoj Koreji“.

Morten Travik                                                     Foto: Liberation Day Facebook page

Travik ima dugoročnu i plodonosnu saradnju sa Severnokorejcima, isto tako i sa Lajbahom. Kada je vođa Severne Koreje, Kim Džong Un, rešio da na sedamdestogodišnjicu oslobođenja od japanske vladavine, svojim sunarodnicima pokloni rok koncert, Travik je pomislio da je situacija više nego idealna da spoji dva entiteta koje Zapad pogrešno interpretira.

Ipak, Severna Koreja ne bi bila na glasu na kakvom jeste, da ne postoji niz pravila koja onemogućava niz ponašanja koja prate rok koncerte. Travik se pobrinuo da i članovi grupe Lajbah i cela ekipa koja ih prati radi snimanja filma, to shvate. A to su i shvatili i primenili (sa jednim neslavnim izuzetkom). Da nisu – ne bi bilo koncerta. Da nisu prilagodili svoj nastup, da nisu prihvatili cenzuru, ne bi bilo ni koncerta, ni filma, ni iole drugačijeg pogleda na Severnu Koreju.

Travik je u intervjuu za Telegraf.rs rekao: “ Svako ko tvrdi da je stručnjak za Severnu Koreju je ili budala ili lažov, tako da ne treba verovati nijednom izvoru informacija, uključujući i mene.“

Ipak, u uputstvu koju je ekipa dobila pre odlaska u Severnu Koreju, on naglašava da je narod ove zemlje „opuštena gomila koja voli dobru zabavu“. I, kao što se u filmu i vidi, čak i kad vas odbijaju, čine to na ljubazan način.

Ovom filmu, takođe, morate se diviti zbog sjajne izvedbe. Ne u smislu glume, jer glume nema. Ali sve ostalo – režija, kadriranje, montaža, uklopljenost muzike Lajbaha uz kadrove – sve je dovedeno ako ne do perfekcije, a ono do nivoa perfektnog prenošenja poruke, na umetnički način.

Severna Koreja možda nije najbolje mesto za život. Ali nije ni naša zemlja, nije ni Amerika, nisu ni Karipska ostrva.

Nije dobro biti individualac, bundžija, umetnik koji nije u službi vlasti u Severnoj Koreji. Ali nije bilo ni u komunističkoj Jugoslaviji za vreme Tita, pa će vam ipak 90% ljudi koji su tad stasali, skućili se i osnovali porodice, reći da je to bilo „zlatno vreme“ i svakako mnogo bolje nego ovo sad (bilo „sad“ pre 10 godina, ili sad-sad).

Biti bez predrasuda dobro je u svakom društvu. Budite i vi bez predrasuda i pogledajte film „Dan oslobođenja“, a ako ste u prilici, svakako prisustvujte bar jednom koncertu grupe Lajbah, makar shvatili na kraju da vam se ne dopada.

Ali, čak i ako vam se sama muzika ne dopadne, kad malo promislite o onome što Lajbah radi, shvatite da vam je drago što nešto takvo postoji na svetu, makar morali da razmišljate da bi „raščivijali“ njihove motive!

Super radio u skladu sa svojom uređivačkom politikom zadržava pravo izbora komentara koji će biti objavljeni, bez obaveze obrazlaganja takve odluke. Komentari ne predstavljaju stavove redakcije Super radia i privatno su mišljenje autora komentara. Nećemo objavljivati komentare koji sadrže psovke, uvrede, govor mržnje kao i komentare koji se ne odnose na vest koja je komentarisana. Komentari koji sadrže linkove ka drugim sajtovima takođe neće biti objavljeni.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *