„U svakom trenutku umetnik mora biti opozicija sistemu u kom se nalazi“

Fotografija: Nišville Volonteri Strahinja Jovanović, Irena Antin, Ivanino DaVillano Đukić i Anastasija Lekić

Ispraćena ovacijama, beogradska predstava „Bolivud“, u okviru Nisville Jazz Theatre-a ostavila je za sobom niz nekih pitanja, koja su mi bila inspiracija za razgovor sa rediteljkom Majom Pelević.

Na početku je delovalo da je ovo samo još jedna u nizu predstava glumaca o glumi i pravljenju predstave (jer o čemu bi glumci bolje mogli da vam pričaju?), no, kako se zahuktavala priča, pokrenute su neke teme, koje se ne tiču samo pozorišta nego stanja umetnosti uopšte.

Više puta sam se pitala koliko su recimo Srđanu Dragojeviću isnpirativna pitanja gej populacije kad je radio film „Parada“, a koliko je izbor teme bio vezan za fondove i jak gej lobi. Naravno, bez ikakve inspiracije film ne bi doživeo useh kakav jeste, ali bi li ikada nastao da nije bilo ovih drugih razloga? Koliko ljudi danas stvara i bavi se migrantskim pitanjima, jer ih uistinu potresa sudbina tih ljudi, a koliko zato jer za druge teme neće moći tako lako da nađu sredstva? „Što se tiče morala, ja sam to morao/morala da uradim“ – da li je to danas jedan od principa u umetničkom svetu i što se tiče izbora teme, a i izbora načina umetnikovog stvaranja?

„Gde su strani fondovi tu je i kultura“ stih je iz Vaše predstave. Kako stvari funkcionišu danas? Da li je to što se novac dobija iz društvenih fondova za bavljenje nekim osetljivim društvenim pitanjima, ograničenje za umetnika da stvara i svoja dela usmerava na te teme ili to može da podstakne njegovu kreativnost?

Ne bih da govorim uopšteno. Ono što smo mi ovde pokušali da kritikujemo konkretno tom scenom je upravo to da se vrlo često dešava da se i mi kao umetnici nalazimo u situaciji da pravimo određenu vrstu kompromisa zarad novca, odnosno da radimo stvari da bismo dobili pare i da se u tom smislu prilagođavamo određenim idejama, koje u svojoj suštini verovatno jesu plemenite, ali samim tim što neko to radi samo da bi dobio pare, po mom mišljenju prestaje da bude vredno na način na koji bi bilo da neko to stvarno iskreno radi. Tako da mi se čini da smo mi vrlo često dovedeni u situaciju, ne samo kad su strani fondovi u pitanju, nego i inače, da sebe negde i ograničavamo, a isto tako i usmeravamo ka nekim stvarima, koje možda ne bismo radili da ne moramo da se u neku ruku borimo za sopstvenu egzistenciju. Tako da mislim da umetnička sloboda mora sa jedne strane da bude povezana sa tim da ti ne moraš da praviš stalno kompromis. Naravno, svako mora da nekad napravi kompromis u životu, ali ja imam utisak da smo mi jako često u situaciji da moramo konstantno da ih pravimo, počevši od toga da sve vreme moraš da razmišljaš o tome da li ćeš sutra moći negde da radiš. Tako da mislim da je primer stranih fondova, odnosno toga da se neke stvari rade isključivo radi novca, dobar primer u šta može da se pretvori naše zanimanje i samim tim izgubi apsolutno na umetničkoj vrednosti.

Na koji način pozorište može da doprinese rešavanju nekih društvenih pitanja, kao što su npr. migranti ili recimo rasna netrepeljivost?

Najveći problem pozorišta je to što je pozorište mahom jedna vrlo elitistička institucija i što se vrlo često pozorište obraća jednom jako uskom krugu ljudi. Najveći problem toga je što imaš čitav jedan sloj ljudi koji su u mnogo većem problemu, nego svi mi zajedno, a koji ne mogu ni da pomisle da odu u pozorište, ni da gledaju na koji način će im kultura pomoći kad moraju doslovno da se bore za golu egzistenciju. Tako da mislim da pozorište jako teško može da utiče na neku vrstu kolektivne pobune. Ono gde pozorište može eventualno u današnje vreme da pomogne je, ako je to uošte moguće ili mi živimo u nekoj utopiji i mislimo da je moguće, da negde porkeće pitanja, odnosno da možda nekada neko u gledalištu pomisli nakon odgledane predstave da bi nešto mogao da uradi drugačije. Nažalost, mislim da je to neka vrsta mikrokosmosa, u kome možda mogu da se pokrenu neka mala rešenja. Ono gde se meni čini da mi kao umetnici moramo da se angažujemo, to je da ne radimo samo u okviru institucija, da ne radimo samo u okviru ograničenih struktura pozorišta, pozorišnih kuća, nego da pokušavamo da na sve načine isto tako učestvujemo u nekim društvenim promenama. S obzirom da mi imamo u nekom smislu tu vrstu vidljivosti, pa samim tim i kad u medijima izražavamo svoje mišljenje možemo da negde drugačiju sliku sveta prezentujemo. A to da li će to promeniti svet – neće naravno. Ja apsolutno ne živim u iluziji da umetnost može da promeni svet. Mislim da će svet da promeni jedna kolektivna društvena pobuna, gde će umetnici biti samo jedan mali delić te pobune.

U jednom idealnom svetu, bez društvenih problema koja bi uloga pozorišta bila i gde bi mu bilo mesto?

Idealan svet nikada neće postojati, tako da u tom nekom svetu koji će misliti da je idealan, pozorište uvek mora da bude neka vrsta kritike, tj. pozorište ne sme da prihvati nijedan sistem kao savršen, zato što na papiru sistemi mogu da izgledaju savršeno, a s obzirom da ljudi nisu savršeni niti će ikada biti, svi sistemi će imati probleme i mislim da je mesto pozorišta da taj sistem, koji misli da je savršen u svakom trenutku kritikuje. Tako da u svakom trenutku umetnik mora biti opozicija sistemu u kom se nalazi.

Super radio u skladu sa svojom uređivačkom politikom zadržava pravo izbora komentara koji će biti objavljeni, bez obaveze obrazlaganja takve odluke. Komentari ne predstavljaju stavove redakcije Super radia i privatno su mišljenje autora komentara. Nećemo objavljivati komentare koji sadrže psovke, uvrede, govor mržnje kao i komentare koji se ne odnose na vest koja je komentarisana. Komentari koji sadrže linkove ka drugim sajtovima takođe neće biti objavljeni.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *