„Nek me vodi zvuk…nek me vodi…“

 

Ne znam ima li uopšte smisla pisati izveštaj sa svirke benda kakav je Dža ili Bu. Posle 30 godina postojanja ili, bolje reći – opstajanja – tu su se stvari isfiltrirale sasvim. Isfiltrirale toliko da tačno znaš koga ćeš da sretneš kad odeš na svirku, kakva će set lista da bude, ko će da stoji u prvim redovima, ko na ulazu, ko će da traži bis i koju tačno pesmu…

A i nije bilo tako teško naučiti sve napamet…

Mada, nije u tome stvar… Ne kurčim se da sam neki poznavalac stvari, jer znati stvari često je veći teret nego nepoznavanje. Problem nastaje onda kada se nađeš u situaciji da te još uvek pogađaju stvari za koje sasvim dobro znaš kako stoje i da su strukture toliko okoravele da su se pretvorile u kamen veliki kao planina. Na toj planini si milijardu puta trenirao svoje strpljenje, upornost, istrajnost i sve ostalo što misliš da su vrline odavno ukorenjene i klutivisane u tvom karakteru.

Ali, dovraga…

I dalje ti ništa nije jasno iako je sva ta muzika i sva ta poetika prosta kao pasulj, ko zbirka zadataka iz priručnika za polaganje male mature.

I uvek se sve to što si s lakoćom naučio s pola mozga i znaš u pola noći naizust da izgovoriš s punim razumevanjem, vrate da te proganjaju da im stalno iznova preispituješ značenja, smislove i vrednosti.

Zablenula sam se u kola Hitne pomoći ispred Feedback-a.  Mislim se, ovo će ili da izađe na mnogo dobo, ili na mnogo loše. Neko je očigledno preterao, neko nov, neiskusan, „ne_zna_dečko_da_pije“ zonfić ili je to opet neko od kog se očekuje da se u takvim situacijama vazda ponaša kao svinja. U oba slučaja ne može a da ti ne bude pomalo žao. I na kraju, tj, već na samom početku, nisam ni do ulaza kluba stigla da dođem, a saplela sam se o opšte mesto. Vidi lik kako zurim u Hitnu sa željom da skontam šta se desilo, da l’ neko opasno povređivanje, težak eksces ili neko obično padanje u nesvest, takoreći, obeznanjivanje i kaže mi mrtav ‘ladan: „Ma sve je to pank!“

Pa da, to je pank… Od tol’ko želje da ti bude predobro, da se vineš u nebesa jer ti dolazi najomiljeniji bend, naroljavaš se  celog dana na čistom vazduhu i na kraju, kad se dugoočekivani tajming desio, ti ni do vrha stepenica nisi stigao, a već ti se zavrtelo u glavi od visine… A taman si pomislio da si poleteo konačno… Sve je to pank, ništa novo, sasvim logično, uobičajeno, prepoznatljivo, predvidivo. Jebi ga…

Toliko su nam umovi dugo otvoreni da smo zaboravili gde se zavrće ventil. I u našim glavama zvrji beskrajan prostor koji nikako da se zasiti opštim mestima.

I šta je to „sve“ što staje u pank? Evo, ako se zadržimo samo na Dža ili Bu, što i jeste tema ovog pisanija, to „sve“ stalo je u nekoliko stihova. O muzici ne bih da pričam, to je druga tema i tu sam laik (još uvek), zato, zadržaću se na poetici. Ima ovaj bend mnogo jebitačnih pesama, mnogo žešćih, mnogo moćnijih i mnogo dirljivijih nego što je, recimo, pesma Gole istine. Ali ona je ovoga puta meni ostala hajlajt.

Vučemo se godinama uvek u slepim gomilama

Reč je za pametne, za glupe je batina

Sad nemamo ništa više osim golih istina.

i tražimo jedan drugog u gustim maglama.

I dok slušam kako ove reči klize kroz etar, po hiljaditi put zaključujem da te u svom tom odbijanju prihvatanja sveopšteg činjeničnog stanja najviše boli kad čuješ ono što sam odlično znaš… U suštini, to je već sasvim dovoljan razlog da se napiješ. Kad sve znaš a ne znaš šta ćeš s tim i što je najgore, znaš da nikad nećeš ni da saznaš.

I kad smo već kod istine, najveća istina je da su u panku najopasnije frekvencije, što bi rekao Petar Božović…

Sve te pesme koje te pozivaju da ustaneš, da se digneš, da si ti TAJ, da si jedinstven, da imaš pravo na svoje mišljenje i da se ceo svet urotio protiv tebe da te spreči da misliš svojom glavom –  lepo zvuče, baš onako afirmativno, ulivaju veru u bolji svet. Za pametnog dosta. Za glupog već… A i ko je tebi uopšte dao pravo da pdređuješ ko je glup a ko pametan? Postoji li tu neki princip i neka logika, neki kriterijum postavljen iznad svih nas? Ne, jer to bi onda bio običan kalup, forma i čvrsta struktura. A mi smo, valjda, svi pankeri baš zato što pokušavamo da sve to izbegnemo, mi svi pojedinačno želimo da izborimo tu slobodu kako bismo našli svoj put. A šta ako ne znamo da hodamo na sopstvenim nogama? Ma kakvi hodamo, jedva da umemo i da stojimo. Čovek je tako jedna banalna tvorevina. Kako i ne bi bio kad je tako sposoban da sve razume, ali ne može da ostane uspravan posle dve rakije i sve što je znao ispovraća zajedno sa večerom – direkt na beton.

Svi se tako zadovoljno smejemo, skačemo i divljamo, dižemo ruke, bacakamo se od sreće i poleta. Tako prija da ti neko peva na uvce kako si moćan dečko. Sve te pesme koje su sa tobom na TI imaju najvećeg prolaza do ušiju masa i gomila. Krajnje paradoksalno. Uz pesmu o usamljenosti grle se i njišu ljudi zbijeni u krda.

Budi svoj! Budi sam! Budi slobodan! – kakva gomila bulšita i opštih mesta. Videla sam sinoć u masi toliko njih koji kao recitaciju ponavljaju ove parole i prepoznaju se u svima. A u dnu duše, znaju da je jedina istina to da su – SAMI.

I bićemo uvek sami dok, padajući u sevdahe svakojake na ovakvim i raznoraznim iventovima, mislimo da smo baš MI ti koji su bogom dani da skontaju suštinu. I dok se razigrano lelujamo na milimetru kvadratnom iskaljujući svu slobodoumnost sveta i širine kosmosa u našim srcima ispod oka pogleđujemo dobro znanog poznanika misleći se: „Pogle’ ovog, majke ti, šta li se ubacuje!?“

Nikako da se dogovorimo ko su ti ONI. Grozni desničari i zamajani levičari do sudnjega dana raspravljaće  o tome bez prestanka. Jedini tajmaut biće im ovakve svirke.

O, živote, lutalico… Smešni klovne…

I najsmešnije od svega je što sve to smatramo 30 godina unazad vrhunskom umetnošću, a pevač i pored toliko vežbe nikada nije naučio da peva i još, sva  ta muzika ne bi imala smisla ako ne probija „u crveno“ na mikseti tonca. Sve te divne reči i razigrana muzika tako se daleko čuju baš zato što  vataju na galamu.

I ko još veruje tim milozvučnim istinama… Verujemo samo u ono što nas konstantno bije po ušima. Verujemo toliko da ćemo za tu istinu u koju verujemo biti spremni da se pobijemo među sobom.

I zato sam se malo uplašila na ulazu, pred kolima Hitne. A zapravo, ponadala sam se da je konačno planulo. Konačno neko teško sranje i neki težak eksces. Konačno pravi pank. Ali ne, to je samo još jedna duša skliznula sa ruba jeftine alkoholne ambalaže.

Uglavnom, više nema razloga za radoznalost. Sve je jasno i lepo rečeno, upakovano u virtuozni rif.

Neću ništa da znam, večeras neću ništa da znam

Nek me vodi zvuk…nek me vodi…

…dođavola…

Autor: Ana Bjes

Foto: Miloš Jovke Jovanović

Super radio u skladu sa svojom uređivačkom politikom zadržava pravo izbora komentara koji će biti objavljeni, bez obaveze obrazlaganja takve odluke. Komentari ne predstavljaju stavove redakcije Super radia i privatno su mišljenje autora komentara. Nećemo objavljivati komentare koji sadrže psovke, uvrede, govor mržnje kao i komentare koji se ne odnose na vest koja je komentarisana. Komentari koji sadrže linkove ka drugim sajtovima takođe neće biti objavljeni.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *