Šta Nišvil treba da bude?

Dok smo pričali šta je ko radio od kad smo se poslednji put videli, poznanik je rekao „Ma, Nišvil je meni kao vašar“. I nije prvi put da to čujem. To me je bacilo u spiralu

Kod murala
Foto: Milica Blagojević Betty

filozofskih rasprava sa samom sobom i do pitanja oko kojih se i dan- danas lome koplja. Redom: Da li je Nišvil vašar? Bilo da jeste ili nije – šta Nišvil treba da bude? Šta džez treba da bude? Šta umetnost treba da bude? Ne može se iz ove rasprave (čak ni sa samom sobom!) izaći kao pobednik, koju god stranu da zastupate. Jer ako niste „in it to win it“ po svaku cenu, ako zaista slušate argumente druge strane – konačan odgovor ne postoji. Ali, optimistična kakva jesam, došla sam do sebi prihvatljivih objašnjenja.

Nišvil je upravo proslavio 25. rođendan, što je samo po sebi, dokaz neke vrste kvaliteta – održao se četvrt veka. Ipak, svako ko je iole zagrebao ispod ovog podatka, svestan je i mnogih prednosti i mnogih mana ovog festivala, kao i situacije u kojoj se Nišvil „održavao“. Od skromnih početaka u Domu vojske, opstajanja „na mišiće“, ogromne grupe volontera, ogromne volje organizatora, zanemarivanja od strane državnih fondova za kulturu, do ogromnog, gotovo dvonedeljnog festivala koji sadrži sve što se i najtanjom niti može vezati za džez – na skoro 20 lokacija u i van Tvrđave, i dalje uz ogromnu volju organizatora i ogroman broj mladih ljudi koji omogućavaju da se sve desi, Nišvil je rastao 25 godina. Sadrži sada i Movie Summit i pozorišni festival, i projekat povezivanja mladih kroz muziku, i muzej, i sajam starih automobila, pa i „Food Corner“ koji je nekima najveći trn u oku. Poslednjih godina, čak i vizuelni identitet Nišvila poprima prihvatljiviji oblik (a to jeste bitno – čak i mi na radiju imamo fotografe, grafičke dizajnere i brinemo o vizuelizaciji zvuka koji vam prenosimo!).

Nišvil, glavna bina, prvo veče
Foto: Milica Blagojević Betty

Nemoguće je živeti u Nišu a ne znati za Nišvil. Naš festival obuhvata čitavu Tvrđavu i izliva se okolo po centru. Najpoznatiji festival Novog sada obuhvata samo deo Petrovaradinske tvrđave, pa opet cela Srbija, ma cela Evropa, zna za njega. Beograd ne mora ni da ima svoj jedan festival, već ih ima za svaku vrstu muzike, za svaku vrstu pića, a nešto se uvek dešava i između njegovih festivala i za to zna cela Srbija (to je valjda i shvatljivo, prestonica i to…), a dobar deo toga uopšte i nema veze sa beogradskom tvrđavom – Kalemegdanom.

Ipak, nisu svim Nišlijama dragi prizori Nišvila. Do nekih ne dopire „poseban sjaj koji grad poprimi, posebna pozitivna atmosfera“, kako ljudi najčešće opisuju duh ovog festivala. Možda je zarazno, možda se širi dodirom, možda ja to osećam jer živim blizu Tvrđave. Ako se pozabavim razlozima – zašto ljudi ne vole Nišvil, dolazimo do par mogućih odgovora (na koje sam lično naišla, možda vi imate svoj, budite slobodni da dopunite listu): ili ljudi ne slušaju i ne vole džez, ili misle da ovakav način prezentovanja džeza i mešanja sa drugim pravcima „prlja“ džez kakav treba da bude, ili misle da čitava organizacija izrabljuje jeftinu (besplatnu) volontersku radnu snagu ili nikad nisu kročili blizu Nišvila.

I onda dolazimo do drugog pitanja – šta je džez i kako ga treba slušati/predstaviti?

Sećate se početaka džeza? Ne, verovatno većina vas koja ovo čita nije bila rođena tada. Elem, priča je podložna romantizaciji – potlačeni narod, afroamerički robovi, imali su svoj ventil u muzici. Dotašnja muzika, sada nazvana jednim imenom za sve vekove i pravce koji su prethodili – klasična, robovima je bila nedostupna i daleka. Džez se razvio na poljima pamuka i kasnije na ulicama. Možda vaši preci nisu bili Afroamerikanci, ali ako su vam preci sa ovih prostora, rečenica „Najteža vremena rađaju najlepšu umetnost“ značiće vam nešto, podsetiće vas na cikluse i cikluse narodnih pesama koje su prenošene samo usmeno. Muziku koju su prvi džezeri stvarali verovatno niko nije odmah zapisao. A niko je nije prethodno ni napisao, kao što je bio slučaj sa kompozicijama klasične muzike, koje su polako prelazile u matematiku. Tako bar ja to zamišljam kad slušam o počecima džeza. Ono što znam zasigurno, što sam pročitala gde god da sam čitala o muzici, skoro svaki kasniji muzički pravac navodi džez kao izvorište.

Šon Kuti i Egipt 80 band Foto: Milica Blagojević Betty

Dolazimo do onoga što muzika jeste, misli da jeste ili treba da bude, kao i sve ostale umetnosti uostalom: do bunta. Džez je bio bunt protiv ustaljenih muzičkih normi. Svaki naredni pravac koji se u muzici razvio želeo je to da ima – okretanje sistema naglavačke, nešto novo, neviđeno. Umetnost tako radi – posle nekog vremena usavršavanja tehnike kojom ćemo naslikati portret, pomislimo – dobro, ali da li je estetika samo u vernom prenošenju prirode oko nas? Da li je umetnost tehnika ili ideja? I, kako se nikad ne ispostavi da je tehnika, uvek nekom negde sine nova ideja. Istorija umetnosti je istorija pokušaja da stvari sagledamo, a potom i drugima predstavimo, u novom svetlu. Nekad je to crna tačka na belom polju, nekad su to skandalozni stihovi pesama. Nekad je to i trep hop. Nekad tehnologija toliko uznapreduje da se pojavi čitav novi medij. Nije svaka nova ideja koja nekome padne na pamet dobra, ali svaka nova ideja jeste potreba za borbom protiv ustaljenog, školskog ako hoćete. Sve što stigne da uđe u školsko gradivo je tu već dugo dugo, i neko ga je proučavao, sistematizovao, pronašao mu vrednosti (ili mu ulio sopstvene vrednosti kako školski sistemi često umeju da rade) i rešio da objasni masama. U ljudskoj je prirodi, posebno prirodi umetnika, da se bori protiv takvih šablona. Iako učenje starih i oprobanih tehnika neosporno nadograđuje sirovi talenat i poboljšava ga, iako sistematizacija džeza možda sažima i akcentuje lepotu koja iz njega proizilazi, to svakako nije bilo tako u startu.

Mejsio Parker
Foto: Milica Blagojević Betty

Jednom sam, ni manje ni više, no u grupi za marketinško istraživanje tržišta, rekla kako slušam džez. Odmah se javio jedan da mi postavlja potpitanja i proveri moje znanje. Da vidi da li sam zaista poznavalac ili folirant, da li sam to rekla samo zato što „zvuči kul“. Priznajem, nisam tada znala slavne džez muzičare, njihova dela, razlike između pravaca. Ali jesam uživala u plejlistama za mene tada bezimenih muzičara na Jutjubu, naslovljenim tipa „Morning Jazz“, „Jazz for work“ i slično. I prijalo mi je. Da li je trebalo da se postidim što ne znam ništa o džezu, a povremeno uživam u njemu? Da li ste u bilo kom drugom muzičkom pravcu naišli na takav elitizam?

Istina je – džez se svira na nebrojeno mnogo instumenata, od kojih sviranje nekih zahteva godine i godine učenja. Ali džez nije ni vlasništvo akademija muzike, ni vlasništvo pseudo niti čak pravih intelektualaca, džez se ne nalazi samo na slici gde u udobnoj biblioteci, na kožnoj česterfild garnituri sedi ukusno obučen gospodin, ili ukusno odevena gospođa, kežual, ali ipak sa dozom stila i elegancije, i opušta se uz čašu vina čiji kvalitet zna da prepozna i zvuke gramofona na kom se vrti džez.

Džez nije ni vlasništvo potomaka afričkih robova.

Džez jeste muzika za dobro jutro. Džez jeste muzika za dok čitate knjigu, radite, kuvate. Džez je i muzika uz koju preživite poslednjih sat vremena u utorak popodne na poslu. Džez je i muzika za uz kafu i za uz nešto „od čega se peva“. Džez je i muzika uz koju možete da vodite ljubav. Ili da plešete. Džez je muzika koju slušate kad ste sami, ili kada ste okruženi ljudima, a želite da se izolujete, pa ga slušate u slušalicama. Džez je muzika za ulicu, za livadu i za simfonijsku salu. 

Jer, džez je opstao. Ne samo da je bio inspiracija mnogim drugim muzičkim pravcima, on je živeo paralelno sa njima. Džez nije stvar prošlosti.

„All that jazz“
Foto: Milica Blagojević Betty

Mnogi kasniji pravci stvorili su muziku uz koju možete sve gore navedeno. Mnogi od njih su ostavili za sobom evergrin hitove kada su nestali. Neki su evergrin samo u srcima generacije koja ih je slušala. Nekih se uskoro nećemo ni sećati.

Problem u umetnosti jeste upravo potreba da se bude drugačiji. Zato se, matematičkom progresijom, svaki novi pravac ograničava na sve uže polje delovanja koje menja. Zato postoji sve više podela u pravcima, zbog potrebe da budemo „svoji“, drugačiji, buntovnici. A upravo su one neuhvatljive improvizacije džez održale. Neobično je da neki od pravaca koji kažu da imaju korene u džezu više ne postoje, a da džez muzičari i dalje sviraju i stvaraju. I dolaze svake godine na Nišvil.

Ove godine bilo je malo komercijalno popularnih imena, čak i na glavnoj bini. Ništa bombastično kao (krnji) Džipsi Kings. Ali, svake godine, otprilike dve nedelje pred početak festivala, na Super radiju biramo hitove dana koji su kompozicije izvođača sa Nišvila. I svake godine otkrijem ponešto i o izvođačima (pa bih imala i šta da kažem onom liku sa grupe za istraživanje tržišta!), ali otkrijem i fenomenalne stvari koje nastavljam da slušam i kasnije (prošle godine su to bili The Manhattan Transfer; ove godine je to bend dat Brass – jedanaestočlani britanski hip hop sastav koji spaja duvačku sekciju, liričke tekstove, jake perkusije i oštar “skreč” na ploči). Verujem da nisam jedina koja inspiraciju nađe na i oko Nišvila.

Dat Brass
Foto: Milica Blagojević Betty

A što se tiče „vašarske atmosfere“ i „izrabljivanja“ volontera – ljudi vole da jedu, da im je jelo usput i često na događajima daju i više para za iće i piće (nekad se prodavac

Vlatko Stefanovski, zatvaranje Nišvila 2019
Foto: Milica Blagojević Betty

“zamaje” pa ne vrati kusur, a i vi zaboravite, pa dva, preukusna doduše, pečena kukuruza platite 500 dinara). Na kraju krajeva, festival tako malo podržan od strane kulturnih institucija i fondova mora da živi makar od sponzora/zakupaca štandova. 

A pitajte bilo kog volontera – svaki će vam reći da je volontiranje na Nišvilu, tačnije rad za dž, bio predivno iskustvo za vreme kog su stekli prijatelje, naučili nešto novo i

odlično se proveli, uprkos radu. Ili upravo zbog rada. Kao na starinskim mobama. Kao za vreme posleratnih radnih akcija.

I zato nastavljamo da pratimo i podržavamo Nišvil, i zato ćete me i sledeće godine naći ponovo u Tvrđavi, kako “upijam” tu “pozitivnu atmosferu grada koji je živnuo” i otkrivam nove džez muzičare na koje vredi obratiti pažnju.

Ako ste stigli do kraja teksta, ostavite komentar, uključite se u moju raspravu sa samom sobom.

Naslovna fotografija: Mural Pavla Perića i Eška Kurtića na zidovima „izgorelih ateljea“ u Tvrđavi, foto Milica Blagojević Betty

Super radio u skladu sa svojom uređivačkom politikom zadržava pravo izbora komentara koji će biti objavljeni, bez obaveze obrazlaganja takve odluke. Komentari ne predstavljaju stavove redakcije Super radia i privatno su mišljenje autora komentara. Nećemo objavljivati komentare koji sadrže psovke, uvrede, govor mržnje kao i komentare koji se ne odnose na vest koja je komentarisana. Komentari koji sadrže linkove ka drugim sajtovima takođe neće biti objavljeni.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *