„Šta mu je?“ kao suštinsko pitanje pripovedanja – intervju sa Marčelom

marčelo potpisivanje knjiga1Juče je „Lagunin“ gost na sajmu knjiga bio Marko Šelić Marčelo, koji je ovom prilikom promovisao svoj „knjigoalbum“ pod nazivom „Napet šou“.

Ovaj projekat jedinstven je po saradnji mnogih ljudi – novinara, pisaca, kolumnista koji su napisali priče za knjigu, kao i muzičara koji su učestvovali u snimanju albuma. Kako je Marčelo rekao knjiga ne prati album, niti album prati knjigu, već je to celina i ne treba birati jedno ili drugo. „Napet šou“ je osmišljen kao celovečernji program u režiji svih ljudi koji su učestvovali u projektu, a imaju šta da kažu na tu temu.

Sa Marčelom smo razgovarali o pozadini svega toga – načinu nastajanja uopšte priča i pesama, njegovom razvoju kroz albume i književnost, njegovim saradnicima i stvarima koje se ne tiču samo ovog albuma, već uopšte njegovog stvaralaštva.

Ovo je tvoj peti album. Da li se slažeš da se u žanru kojim se baviš (da ne kažem u repu, budući da to više i nije rep) možemo jasnije da pratimo razvoj jednog autora?

Mislim da je moja evolucija u tom smislu primetna, zato što možeš da pratiš upravo to oslobađanje iz žanra – ja i nisam iz tog žanra, ja sam dete rokenrola koje se u jednom trenutku prešaltalo na to, a suštinski moje zanimanje je bavljenje pisanjem i jezikom. Uvek kažem da se meni muzika dogodila. Taj žanr me je kupio zato što je zvučao zdravije i nudio zdraviju klimu, tad, pre petnaestak godina kad sam se ja u to zaljubio, a onda se sve više osećalo oslobađanje od te omče. Već na drugom albumu su se videli uticaji drugih žanrova i potreba za svirkom. Ja nisam muzičar i nisam taj koji u rukama drži instrument, ali zato su tu ljudi oko mene, koji se brinu da to muzički i kompozicijski zvuči dobro. Mi se osećamo kao pripovedači u onome što radimo – i Rade, moj glavni kompozitor i ja, on priča notama, ja pričam rečima. Stalo nam je da to zvuči kao nekakva mala radio drama, sa svim elementima koji tu treba da budu.Taj put od prve žanrovske ploče do nečega što danas zvuči sve više, čini mi se, kao jedna sinergija jednog kompozitora i jednog pisca, uz svesrdnu pomoć naših ostalih članova – Nene, Laneta, Miška, drugara iz benda Iskaz i svih naših saradnika.

Da li misliš da tvoj rad pratiti tako – album po album, kao knjigu, od početka, ili nekako drugačije?

Mislim da se mišljenje autora tu vrlo malo važi. Verujem da bi autori pre rekli „krenite u nazad“, zato što bi trebalo da u nekoj normalnoj genezi ono poslednje bude zrelije od prethodnog. Ja bih u svakom slučaju to preporučio, ali bilo bi dobro znati za svaku pesmu koliko je autor u tom trenutku imao godina i ne očekivati isto od devetnaestogodišnjaka i od nekog ko ima trideset jednu, mada valjda niko i ne gaji takva očekivanja, tako da će svako početi odakle hoće.

marčelo potpisivanje knjiga 2Pošto si više puta naglasio da se baviš pisanjem u svakom obliku, da li misliš da bi tvoji koncerti jednog dana mogli da liče na Balaševićeve – malo pesme, malo anegdote i književnost?

Ekipa mojih najbližih saradnika, dakle Filteri i ja, odrastali smo i evoluirali zajedno. Ja ne znam kuda to vodi, ali sigurno znam da tamo idemo zajedno. Nemam ništa protiv takvog koncepta, ali da li će biti takav ili neki drugi – ko zna.

Na ovom albumu učestvuju mnogi ljudi, sjajni muzičari i vokali – Nensi, Filteri, Iskaz, Shock orkestra… Da li funkcionišete kao grupa ili je to privremena saradnja, a njih možemo da čujemo u samostalnom angažmanu?

Shock orkestra više ne postoji, od 2009. godine, ali je bio baš naš prateći bend, kolektiva Filteri. Onda smo počeli da snimamo sa sastavom Iskaz iz Pančeva, koji imaju svoj bend, svoja četiri albuma, ali što se Filtera tiče – ne, to nije bila gotova grupa, već sam ih ja okupio, tako da – to smo mi, ja sam zapravo član Filtera.

Mnoge tvoje pesme obrađuje teške društvene i psihološke teme i čini se da se u jednom delu njih trudiš da pogledaš iza novinskog naslova „Monstrum!“ nađeš čoveka i ispričaš kako je do svega toga došlo, odnosno šta nagoni ljude da postanu loši. Da li misliš da to nalazi odjeka u ljudima koji slušaju, te su u stanju da kasnije to primene u životu i ne etiketiraju tako lako? Da li ti je to uopšte cilj?

Treba biti oprezan sa tim stvarima, da ne bi zvučalo kao da treba da otvorimo katance svih zatvora sveta. Pripovedanje, koje ne mora biti književno, može da bude i pozorišno, filmsko, bilo šta što priča priču, prilazi joj drugačije nego novinski članak. Stvar je više u formi nego u tome šta je moj lični afinitet. U prirodi je pripovedanja da zađe iza kulisa, a u prirodi novinskog članka ne mora da bude, a da ne pričamo o percepciji širih masa, njihova je priroda da ne zalaze iza kulisa ničega, nego da se bave površinom. Masa se kroz istoriju nije promenila, samo je umivenija, kroz civilizaciju – nećemo da gledamo smaknuća, nego ćemo nekog medijski da rastrgnemo, ali poriv je isti. Rulja vapi za nekakvom pravdom ili bar prividom pravde i onda se taj jedan negativac pretvori u svu negativnost, oličenje zla. I to je nešto što pripovedanje radi – nije to opravdanje, ali jeste objašnjenje, geneza toga kako je čovek postao to što jeste. Mislim da je suštinsko pitanje pripovedanja – šta mu je? I pokušavajući da pronikneš u to šta je nekom čoveku ti se približavaš odgovoru šta je the čoveku, Čoveku sa velikim Č.

Znači da pisac onda treba da bude i psiholog i sociolog i antropolog?

Ako je dobar – da. Da neko ne shvati pogrešno, ne u nekom pretencioznom smislu, to je više igranje na instinkt i mnogo vežbe, ali da, pisanje jeste silaženje u čoveka i pokušaj razumevanja čoveka. Evo da me neko sad pita šta je pisanje, ja bih kazao da tu ima dve stvari i obe su vežbanje! Jedno je vežbanje saosećanja, sa drugima i sa samim sobom, a drugo je vežbanje oblikovanja toga što si osetio u reči.

Šta kao pisac preporučuješ da je „obavezno“ pročitati, a šta kao muzičar „obavezno“ preslušati?

marčelo potpisivanje knjigaTakvi saveti uvek završe loše kod nas gde se slušaju narodnjaci i čitaju naslovi. Mislim da bi bilo dobro da bilo ko čita šta god mu je volja, makar to bila i rđava književnost, pod uslovom da je izdavač neko ko vodi računa da je literutara dobro lektorisana. Da ljudi, to jest te šire mase postanu barem pismene, a onda bismo u nekoj sledećoj etapi mogli da uzgajamo ukus nacije kao „Ovo je visoka književnost, ovo je žanrovska, a ovo je dno dna, to nemojte“. Isto je i sa muzikom. Internet je nešto u šta ja ne bih poverovao da mi je to neko opisao, neki putnik kroz vreme da dođe u moje detinjstvo i kaže mi „Ej, postojaće interet“. Ja mislim da je nama bilo neverovatno kao klincima da će postojati nešto gde na dva klika možeš da odeš i da vidiš kompletnu istoriju muzike, kinematografije, sad već i književnosti u digitalnom obliku; i da ljudi tu moć koja bi nekad bila naučna fanatastika, ne koriste da doznaju ništa novo, već da samo više puta pogledaju to što su tog dana već videli na „Pinku“. Kad kažem „pink“ mislim na ideologiju neku, ne kao jedan program, jer sad su mnoge stvari postale „pink“.

Književni klasici su u školskom programu i ja bih stvarno preporučio da se pročita makar to. Često u ekipi polemišemo da li je školski program dobar, da li je to previše za taj uzrast. Međutim, vrlo brzo shvatiš da, hteli ne hteli da priznamo, većina ljudi prestaje da čita ikad više u životu posle toga. I onda je verovatno školski program napravljen tako kako jeste zato što je neko shvatio da je to jedina šansa da se nekome barem književni klasici „poture“, nažalost, da bi bili pročitani. Na kraju dana, to jeste nešto, plus minus neko delo, što bi svako ljudsko biće, svaki svedok vremena da zna. Prosto „moraš znati na kom brdu stojiš“, šta ima ispod, šta je sve moralo da se desi da bismo mi danas ovde bili.

Što se tiče planova za 2015. godinu, Marčelo kaže da se turneja, promocija albuma „Napet šou“ očekuje od Nove godine, kao i još jedna predstava u čije će stvaranje biti uključen. Takođe, posle sveobuhvatnog angažovanja na „Napetom šouu“, moćiće da se vrati i nastavku trilogije „Malterego“, čiji drugi deo nosi radni naslov „Internaut“, a junaci upravo to rade – zaviruju u sebe.

Super radio u skladu sa svojom uređivačkom politikom zadržava pravo izbora komentara koji će biti objavljeni, bez obaveze obrazlaganja takve odluke. Komentari ne predstavljaju stavove redakcije Super radia i privatno su mišljenje autora komentara. Nećemo objavljivati komentare koji sadrže psovke, uvrede, govor mržnje kao i komentare koji se ne odnose na vest koja je komentarisana. Komentari koji sadrže linkove ka drugim sajtovima takođe neće biti objavljeni.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *