Rundek: Gdje je Vlada?

vlada divljanPre nekoliko godina krenem sa društvom na koncert Darka Rundeka i njegovog „Kargo orkestra“. Bila mi je to prva njegova svirka posle 15-ak godina.

Klub „Ost“ u kojem su se u to vreme održavali ovakvi koncerti je relativno mali, u prostoru gde je bina, može da stane jedva 250 ljudi. Ali, otprilike taj broj ljudi u Beču i dolazi redovno na koncerte tog tipa. Osim ovih dvadeset-trideset koje poznajem lično, ostale poznajem iz viđenja, drugih koncerata, predstava ili izložbi…

Površinski, Beč je možda samo malo veći od Beograda, ali dovoljno je mali da, pre ili kasnije, upoznaš skoro svakog ko ima slična interesovanja.

Počinje koncert. U prvom bloku Rundek svira novije stvari, zagrevanje. Harizmatičan je i dalje, to se ne gubi, ali mi se čini da koncert ne odiše energijom koje se sećam sa svirki Haustora iz „Muzičkog“ u Nišu. Izabel svojom violinom daje lepu notu i, praktično, postiže onaj zvuk koji je Rundek zamislio, ali… više su mi za neko pozorište.

Stalno se lomi ritam. Već drugo pivo pijem, ali ništa…

Konačno pauza. Gužva za šankom, još jedno pivo. Počinje drugi blok.

Već sa prvim zvucima „Mi menjamo dan za noć“, ushićenje u publici. Svi pevamo ko jedan.. ma, šta pevamo… DIŠEMO KO JEDAN.

Odmah zatim, „Bi mogo da mogu“, a kad je krenula „Ula ula la“ Ost klub preplavljuje more sinergije. Ozarena lica sa Šalom od svile pevaju ko jedan, od prvog do poslednjeg stiha Šejna, Karmelu, Sejmene, Uzalud pitaš…

U jednom trenutku, Rundek počinje neki akord, možda E7, ne znam… Publika i dalje titra od prethodnih pola sata skakanja. I tako drnda Rundek jedno deset-dvaes sekundi, prilazi mikrofonu i počinje: PLA-ME-NE ZO-RRRE… Bude me iz sna, nastavljamo mi, natürlich… Pogledah u pravcu gde je stajao Divljan, vidim on se smejulji i lagano klima glavom ritam napred-nazad. Darko prekida pesmu i konstatuje dok čkilji oči zbog reflektora:

„Dobra je ova, uostalom… Gdje je Vlada?“

Divljan se penje na binu, Rundek mu daje gitaru i počinje ovo što možete videti na snimku koji sam snimio nekom „analognom“ Nokijom (zato i kasni malo zvuk, ali atmosferu možete osetiti).

Šta reći?

Vlada Divljan se nije izborio. Za njim žali svako kome su njegovo delo i pojava obeležili kulturno sazrevanje na prostoru Jugoslavije. Ali, Divljan je odneo i komad iz urbanog mozaika Beča. Onaj komad koji je i nas ovde potvrđivao i davao nam sigurnost da period kada se cenio kvalitet nismo sanjali, već smo ga živeli. I Beč je tužan danas. Slava ti Vlado!

Autor: Deki Ristić

Tekst i snimak su preuzeti sa Fejsbuk stranice autora uz njegovo odobrenje.

Super radio u skladu sa svojom uređivačkom politikom zadržava pravo izbora komentara koji će biti objavljeni, bez obaveze obrazlaganja takve odluke. Komentari ne predstavljaju stavove redakcije Super radia i privatno su mišljenje autora komentara. Nećemo objavljivati komentare koji sadrže psovke, uvrede, govor mržnje kao i komentare koji se ne odnose na vest koja je komentarisana. Komentari koji sadrže linkove ka drugim sajtovima takođe neće biti objavljeni.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *