„Roditelji često ne žele da prihvate da njihovo dete ima problem“

Ilustracija, Foto: Super radio

Ilustracija, Foto: Super radio

Da je inkluzija u obrazovanju 7 godina nakon početka njene primene pod ovim imenom, tabu tema, može na prvi pogled da iznenadi. Međutim, među nastavnim kadrom u Nišu, na kojima je po očekivanjima svih, najveći deo odgovornosti za uspeh inkluzije, nismo naišli na mnogo onih koji su hteli da govore o ovoj temi javno, a oni koji su pristali, nisu želeli da im imena budu objavljena.

Njihovo iskreno mišljenje bilo nam je ipak važnije od navođenja identiteta, koji je poznat redakciji.

Najveći problem sa kojim se suočavaju naše dve sagovornice, inače učiteljice u jednoj niškoj osnovnoj školi, je verovanje da nastavnici nisu dovoljno osposobljeni da se suoče sa svim vrstama poteškoća koje imaju pojedina deca.

„Svakako da niko od nas nema ništa protiv rada po IOP-u (individualnom obrazovnom planu), mada se stiče utisak da se od toga beži. Ali sve zavisi od toga sa kakvom decom radimo. Često nam se nameću deca, za koju smatramo da je bolje da pohađaju specijalne škole, gde su manje grupe i gde sa njima rade ljudi koji su mnogo obučeniji za to i koji mogu da od njih napraviti osobe koje će biti sposobne da se sutra staraju o sebi. Koliko smo mi osposobljeni da takvu decu dovedemo do takvog stadijuma, je često pod znakom pitanja“ kaže za Super radio prva od dve učiteljice sa kojom smo razgovarali.

Druga učiteljica kaže da je inkluzija nešto što se i dosad radilo u našim školama, ali nije imalo svoje ime.

„Mislim da je inkluzija, takva i pod tim imenom, uvedena malo na prečac i da nisu ni nastavnici, ni stručni saradnici bili u potpunosti osposobljeni za to“ kaže ona.

Na pitanje odakle im podrška najčešce izostaje, naše sagovornice navode pre svega roditelje.

Prva sagovornica: „Najvažnije je da se dete sagleda na pravi nacin, i tu je nama najvažnije razumevanje roditelja. Roditelji često ne žele da prihvate da njihovo dete ima problem, koji možda mi sagledamo i prepoznamo.“

Druga sagovornica: „U inkluziji je roditelj automatski partner. Bez saglasnosti roditelja, inkluzija ne može uopšte da se odvija u školi. Roditelj učestvuje u pisanju nastavnog plana za svoje dete i non stop je u kontaktu sa razrednim starešinom i timom za inkluziju u školi.“

skolatekst

Ilustracija, Foto: Super radio

Kao članovi tima za inkluziju u svojoj školi, naše sagovornice kažu da nisu naišle na učitelja ili nastavnika koji nije prihvatio rad sa detetom koji podrazumeva primenu inkluzije. Problem u primeni obe vide u drugim stvarima.

Prva sagovornica: „Mislim da je problem u našoj nedovoljnoj stručnosti za rad sa pojedinom decom. Nije problem ako je dete, na primer, slabovido, ako je dete koje malo teže prati nastavu i slično. Sve se to radilo i ranije, samo se nije zvalo inkluzivna nastava. Problem imamo sa decom koja su, na primer autistična i pri tom agresivna, kada ne znamo kako da kanališemo tu agresivnost i ne znamo kako da utičemo na to da se dete prema okolini ponaša koliko toliko prihvatljivo. Dešava se da imamo dete koje je sklono samopovređivanju, povređivanju drugih i u takvim situacijama mi imamo problem, jer treba obratiti pažnju na to dete, ali i raditi sa ostalom decom. Za to je potrebno mnogo energije i teško je da se izbalansira da svi budu srećni i zadovoljni, i da naš rad bude kvalitetan i sa tim detetom, ali i sa ostalom decom.“

„Sve bi to bilo lakše uz pedagoškog asistenta, koji bi bio sa učiteljem, nastavnikom na nastavi i koji bi mogao da maksimalnu pažnju posveti detetu koje radi po izmenjenom IOP-u. Pošto finansije ne dozvoljavaju to, retko kada se odobrava pedagoški asistent. Takođe su apsolutno neophodni i logopedi i sociolozi i psiholozi, koji će pratiti razvoj tog deteta, a u nekim slučajevima neophodno je uključivanje i psihijatra i uz stvarno stručni nadzor, gde mi nismo u stanju da sami to ispratimo“ dodaje naša druga sagovornica.

Kako na decu koja idu po izmenjenom programu obrazovanja utiče okolina, pre svega roditelji i deca iz razreda?

Prva sagovornica: „Sve zavisi od deteta. Ukoliko dete ima problem u ponašanju, mislim na agresivnost prema drugoj deci, onda dolazi do negodovanja roditelja. Ako nemamo tako ekstremne situacije, odna zaista nemamo problema. Onda se radi timski. Prvo sama deca mnogo lakše prihvate takvo dete, nego roditelji. Ali ako je dete u svojoj porodici usvojilo jedan stav, ako ga porodica dobro usmerava i vaspitava, i ono će lakše prihvatiti drugačije od sebe, upravo prema uzoru iz porodice. I suprotno.“

Druga sagovornica: „Ako bezbednost njihove dece nije ugrožena, onda se roditelji ponašaju tolerantno i pružaju empatiju prema takvom detetu.U suprotnom se javlja problem, koji učitelj mora da reši.

Šta je sa nadarenom decom?

„Nažalost, takvoj se deci mnogo ređe posvećuje pažnja, nego deci kojoj potrebna dodatna podrška u obrazovanju. Ali bez obzira na sve, mi i sa takvom decom radimo godinama unazad. Njima se obično odredi neka dodatna aktivnost ili neki dodatni zadaci koji ce im učiniti boravak u školi zanimljivijim, jer njima je često u školi dosadno na času, ako oni zadatak koji je zadat celom odeljenju završe mnoge pre svih.

Da možete sada nešto da promenite, šta biste učinile po pitanju inkluzivnog obrazovanja u Nišu?

Prva sagovornica: „Možda dodatna edukacija i samih roditelja, pa i dece, i to prvenstveno preko roditelja. Možda neke zajedničke radionice dece i roditelja, da oni budu spremni na ono što će eventualno da se desi i kako ragovati u određenim situacijama. Ali pre svega rad sa roditeljima, jer sa decom je mnogo lakše.“

Druga sagovornica: „Jedino da se obezbedi veći broj patronažnih psihologa i pedagoga, koji bi išli od škole do škole i ukazivali direktno na rad sa takvim učenicima. Da svakoj školi stalno bude dostupna neka služba koja će da učestvuje u celom procesu inkluzivnog obrazovanja.

Inkluzija, ali ne po svaku cenu!

Dragana Stevanovic Ivana StajkovicDefektološkinja Ivana Stajković, predsednica udruženja “Drugačiji zajedno”, koja u specijalnom obrazovanju radi 17 godina, smatra da iako je inkluzija po zakonu obavezna, ne treba je sprovoditi po svaku cenu, nego samo u korist konkretnog deteta.

“Tek onda kada nađemo najbolje rešenje za konkretno dete, tek tada smo napravili pravo inkluzivno društvo. Kada bi uspeli da za konkretno dete napravimo tim čim se pojavi problem, to dete bi plivalo kroz život mnogo rasterećenije i ne bi postojale barijere, a prepreke na koje bi dete nailazilo bili bi mu izazovi. Šta to znači konkretno? Ako dete ima višestruke smetnje, na primer dete koje ima problem iz spektra autizma, a nije uspelo do neke svoje pete, šeste godine da progovori, prosto je surovo za njega da bude stavljeno u sredinu, koja sa jedne strane jeste stimulišuća, ali s druge, može da još više produbi njegov problem. S druge strane, kada imate decu sa senzornim smetnjama, ili sa nekim od telesnih deformiteta koji nije udružen sa, recimo, intelektualnim smetnjama ili smetnjama govora, ili decu sa nekim graničnim stanjima inteligencije, kod kojih postoji problem u učenju, stvarno je iluzorno u 21. veku upisivati ih u specijalne škole. Za takvu decu, tipična škola, odnosno drugari iz odeljenja jesu podstrek, jesu snaga koja će im pomoći da napreduju i da se što više razvijaju” kaže Ivana Stajković.

Niška osnovna škola “Desanka Maksimović” iz Čokota predstavlja model škole za uspešno sprovođenje inkluzije u obrazovanju. Jedna je od prvih devet škola u Srbiji koja je to postala. U velikoj meri zaslužna za to je dugogodišnja direktoka ove škole psihološkinja Ljiljana Radovanović Tošić, koja je danas stručna saradnica OŠ “Radoje Domanović” iz Niša i koordinatorka Mreže podrške inkluzivnom obrazovanju. Intervju sa njom čitaćete u nastavku serijala “Medijska podrška inkluzivnom obrazovanju”.

Ovaj projekta je podržao Centar za interaktivnu pedagogiju iz Beograda, a realizuje ga „Centar za unapređenje društvene svesti – Super građanin“ iz Niša. Stavovi izrečeni u ovom tekstu ne odražavaju stavove pokrovitelja, već lične stavove naših sagovornika.

Super radio u skladu sa svojom uređivačkom politikom zadržava pravo izbora komentara koji će biti objavljeni, bez obaveze obrazlaganja takve odluke. Komentari ne predstavljaju stavove redakcije Super radia i privatno su mišljenje autora komentara. Nećemo objavljivati komentare koji sadrže psovke, uvrede, govor mržnje kao i komentare koji se ne odnose na vest koja je komentarisana. Komentari koji sadrže linkove ka drugim sajtovima takođe neće biti objavljeni.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *