Porodica je prevaziđena, drama takođe

Predstava „We are born naked and the rest is…“ u izvođenju Sarajevskog ratnog teatra

„Ajde, nemoj da plačeš, ništa ne brini, sad ćemo da zovemo mamu“, umiruje vaspitačica dvogodišnju ćerkicu moje koleginice, koja se ispovraćala po podu.
„Samo nemojte nju da zovete…sve cu sama da pocistim“, brani ona.

„Sigurno misle tamo da sam najgora veštica, a ja ih samo kod kuće teram da počiste za sobom“, požalila se ona na svoju autoritativnost. Meni se čini da je autoritativnost jako važna u vaspitanju, ako nećeš da ti deca budu rasplazi*. Kako je porodica polazna tačka vaspitanja, autoritativnost je dakle neophodnost.

*Rasplaz – ljudsko biće što kuka da mu roditelji iskeširaju celu dnevnicu za kartu za koncert Maje Berović i njemu slični

Eto, nekom zvoni telefon u publici. „Dobro, on je bar došao u pozorište“, smišljam opravdanje. Ima mnogih kojima nikad telefon nije zazvonio u pozorištu – jer u pozorište nisu ni došli.

O tome sam ja razmišljala dok sam gladala kako glumci predstave „We are all born naked…“ udaraju bebe lutke i pljušti kečap na sve strane. Ovaj segment predstave doživela sam kao skretanje pažnje na nasilje u porodici.

Fragmenti predstave se bave nekim pitanjima zajednice. Već u prvom minutu jasno je da se radi o društveno-angažovanom teatru, mada se to jasno i iz naziva samog Sarajevskog ratnog teatra vidi (koji je realizovao predstavu u saradnji sa Scenom MESS). Ono što mi nije baš najjasnije bio je sam početak i neki delovi teksta koji se bave temama porodice i feminizma, koje glumci čitaju formirajući razlčite figure. Jedna glumica čita naglavačke. Ne vidim poentu ovog postupka, ali iščekujem da će je biti.

U daljem toku predstave priča se o „Radikalnim vilama“, koje liče na sektu ili što bi autori ovog dela rekli – alternativnu socijalnu zajednicu. Glumci izvode rituale, strujanje energije, udisanje ulja, ulaze u publiku, plešu s gledaocima, pričaju o tome kako sami biramo o kome ćemo da brinemo.

„Aaaaaha, jasno mi je…oni se izruguju traženju alternative porodici, jer je i porodica izbor. Biraš sam o kome ćeš da brineš i kom krugu da se osećaš bezbedno, dakle sve je opet svođenje na isto, kakvu god alternativu tražili“, pokušavam da dokučim.

U samom finišu glumci iscrtavaju ogromnu vaginu, ili „pičku“, kako bi je oni oslovili. Valjda tako ženski polni organ radikalnije zvuči. Navlačim džemper na usta, da ne bih udisala sprej. Da sam na EXIT-u imala bih maramu, no nisam očekivala da će mi trebati u pozorištu.

Glumica Tina Keserović završava predstavu svojom ispovešću o abortusu, koji joj se zaista dogodio u realnom životu, saznajem posle. Svaka njoj čast na ovom ogoljavanju. Nije to prva predstava koja je rađena prema nekim pričama iz stvarnih života glumaca. Stoga, smatram da su njene gole grudi čist pleonazam u ovoj sceni. Dodaje ona kako hoće „lečenog narkomana, čoveka koji čeka u redovima“ ili…hah…“pedera za predsednika“.

Predstava „Filoktet“ u izvođenju Hrvatskog narodnog kazališta Varaždin

I kraj.

„Baš ne volim ovaj angažovani teatar“, čujem komentare.

Ja komentarišem kako angažovani teatar treba da postoji i da sam gledala dobre predstave koje se tako mogu okarakterisati. Jurim u foaje, u nadi da će mi neko razjasniti da li ovi glumci ozbiljno misle ili se samo sprdaju s nekim izlaganjima na date teme. Okrugli sto je tek posle druge predstave, na koju ne mogu da stignem. Osuđena sam na tumačenja sa interneta.

„Ja sam živio neko vrijeme u Bavarskoj i vjerujte tamo ne možete naći dramu ni da je lupom tražite“, nasmijao je prisutne Krischok. Krischok je inače direktor Goethe institua u BiH.“

Naleteh na njegovu ovu izjavu sa konferencije za medije, a vezano za premijeru pomenute predstave.

U četvrtak, 14-og marta nije bilo neophodno tražiti dramu pod lupom. Ona se o vrlo suvereno prostirala scenom. U pitanju je Sofoklov „Filoktet“ u izvođenju HNK Varaždin.

„Tragedija počinje dolaskom Neoptolema, Ahilejeva sina i Odiseja na mitski, pusti otok Lemnos te Odisej upućuje Neoptolema da pridobije slavni luk kojim će se osvojiti Troja. Luk već

deset godina na otoku drži Filoktet, ranjenik kojeg su ostavili, i po njemu izdali, njegovi suborci na čelu s lukavim Odisejem. Neoptolem, mladi ratnik s velikim bremenom postavljen je u situaciju u kojoj mora preispitati svoje stavove, svoju svrhu. Odisej mu nalaže da prevarom dođe do cilja, navodi ga na svrhu u uspjehu“, kopiram sa sajta pozorišta.

Kroz čitavu predstavu pratimo moralnu borbu Neoptolema, koji se na nagovore Odiseja da lukavstvom pridobije luk opire rečima: „…jer i onaj koji me rodi ne bijaše tome sklon“, što nas ponovo vraća na onu priču o vaspitanju.

Ova osavremenjena postavka pred kraj izvođenja stavlja pod lupu neke teze i pitanja morala. Između ostalog i to da je Marksu žena pisala „Kapital“.

„Baš mi žao što sam propustila „Kapital“ sinoć“, posmislim tad. Otvaram kasnije horniku festivala i nailazim na sledeće reči Bojana Munjina:

„Dosta nam je te dosadne i naporne gnjavaže da po ko zna koji put moramo slušati šta će nam Urban megafonom sa pozornice reći. Nismo u logoru, već u pozorištu. I nismo nedotupavno blejeće stado već ljudi koji su gledali nešto od teatra još dok se Urban igrao na livadi.“

Reditelj i glumci HKN-a na okruglom stolu posle predstave „Filoktet“

Baš mi nije žao što sam propustila „Kapital“ sinoć.

Nije mi bilo nužno razjašnjenje „Filokteta“, prilično je jasno postavljeno delo. Osavremenjeno sa merom. Odnosi između likova prilično čisti. Menjala bih ovaj okrugli sto, za onaj od sinoć, ali kad već nisam u mogućnosti…

Osećam se kao na času srpskog u gimnaziji, kad smo radili debatu i onda jedni zastupali Antigonu, drugi Kreonta. Malo se pričalo o glumačkim i rediteljskim rešenjima. Kritičari, molim vas, budite više teatrolozi, a manje teolozi!

Dolazim kući, privodim kucanje izveštaja kraju.

“Što si došla ovolko rano, je l’ ti nešto nije dobro?“, presreće me pitanjem baka, jer sam svratila po zaboravljenu akreditaciju. S teze „Porodica treba da bude osnovna gradivna jedinica svakog društva?“ brišem upitnik.

A Bavari nek’ potraže mikroskop, ako pod lupom dramu ne mogu da nađu. Duboko verujem da ću i nakon „Balkanskog špijuna“, koji je predviđen za petak veče misliti isto.

 

Super radio u skladu sa svojom uređivačkom politikom zadržava pravo izbora komentara koji će biti objavljeni, bez obaveze obrazlaganja takve odluke. Komentari ne predstavljaju stavove redakcije Super radia i privatno su mišljenje autora komentara. Nećemo objavljivati komentare koji sadrže psovke, uvrede, govor mržnje kao i komentare koji se ne odnose na vest koja je komentarisana. Komentari koji sadrže linkove ka drugim sajtovima takođe neće biti objavljeni.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *