Osnovna razlika između true i real trubute-a

RHCP real tribute Foto: Miloš Jovanović

Šta je starije, kokoška ili jaje, tribjut ili rokenrol?

Pre svega treba postaviti pitanje da li tribjut bendovi zaista toliko guše muzičku scenu kao što se sve češće konstatuje.

Ponekad pomislim, da nije tih tribjuta, ne bi silni neshvaćeni umetnici i vrli borci za opstanak scene imali najglavniji i najjači argument za prepucavanja među sobom.

Obično to ide ovako: prvo se krene od silnog kukanja kako je scena mrtva, gde ispada da su tome krivi niko drugi do ti vražji tribjuti koji potiskuju one prave, mukotrpnim radom i u teškom andergraundu ogrezle autorske bendove.

Tako spoljašnji posmatrač, koji nužno i ne mora da se bavi muzikom, ali mu je prosta logika jača strana, jednostavno zaključi da iznad svega toga isplivava jedan veliki paradoks.

Naime, onaj koji tvrdi da autorstvo mora uvek imati primat, na kraju, pljujući „obrade“ priznaje da sve zapravo vrvi od orginalnosti, koja, eto, prosto ne može da stigne da se ispolji od silnih tribjuta. Što je u suštini, super zaključak i sasvim afirmativna konstatacija za ovu našu scenu, koje, očigedno, ti antitribjutaši nisu sami svesni.

U suštini, ako imate nešto protiv tribjuta, onda sigurno mislite i da su izvođenja Baha i Betovena, sem ako nisu u pitanju sam Bah i Betoven (koji su vama na noge došli), čista glupost i totalna neinventivnost svirača koji nije u stanju da smisli nešto ’’svoje’’, pa mora eto, da reprodukuje nešto što je izmišljeno tamo pre, znači, trista godina.

A kako bi inače taj originalni, autorski muzičar naučio da svira ili peva, ako isprva, eventualno, ne reprodukuje? Verovatno mislite da bi to trebalo da radi u svoja četiri zida, a da pred masu izađe totalno i beskompromisno „origilan“.

I onda dođe napaljena hevimetalika i tokom cele svirke se dere: „Sviraj Mejdene!!!“

RHCP real tribute Foto: Miloš Jovanović

Fenomen tribjuta uopšte, bilo to na lokalnom ili na globalnom nivou i svim onim nad i pod nivoima između je mnogo kompleksnija stvar od prostog prepucavanja za i protiv.

Suština tribjuta, najbanalnije i najuopštenije rečeno jeste – imitiranje, ili ti oponašanje u svrhu počasti proslavljenom bendu.

Al’ kad malo šire pogledaš – i nije baš. Moraš stvarno da voliš i „u dušu“ poznaješ taj bend da bi mogao profi da ga ’’skineš’’.

A opet, to je kao kad recituješ omiljenog pesnika – moraš totalno da preneseš emociju, ali da bi to bilo onako, izistinski – ti to moraš da osećaš potpuno na svoj način.

U suprotnom si običan deklamator. A to, složićete se, nije nimalo umetnički, kol’ko god tehnički sve bilo na mestu.

Često publika može biti iznevernih očekivanja jer tribjut bend, recimo po autfitu izgleda potpuno suprotno od originalnog benda ili, opet, tu prepoznatljivu muziku izvodi na drukčijoj (manje profi i nabudženoj) opremi. I tu imitiranje već dobija sasvim drugu dimenziju ili čak sasvim gubi smisao. A možda sve to i ode u parodiju, što može biti posve simpatično i celoj priči pridoda neki sasvim novi kontekst.

Davno sam čula jednu izjavu gde lik kaže:

’’Bila bi super fora da postoji tribjut bend Franc Ferdinanda, a da se zove Gavrilo Princip.“

Realno, volela bih to i da vidim i da čujem, pod uslovom da stvarno onako, kako to samo Srbi umeju, svojom ironijom da apdejtuju inače prilično priprostu i priglupu muzičku i poetičku filozofiju originalnog benda.

Dakle, u tim tribjutima (naravno, pod uslovom da obavljaju posao kako treba) ima nešto što učini da ti se otvore totalno nove perspektive u doživljaju benda, baš zato što neki segment izvođenja jeste ili nije onako kako je ’’zacrtano“.

A meni su se rodila neka zanimljiva razmišljanja o odnosu između lokalnog i globalnog doživljaja muzike koja, eto, bilo da je neki raspad iz komšiluka ili neki sveCki poznat b(r)end – ipak, suštinski, potpada pod kategoriju rokenrol.

Uglavnom, do preksutra možemo da se bavimo ovom problematikom i nećemo moći da iznesemo adekvatan vrednosni sud o celom pitanju.

Sou, hej, ho, lec go, da se bavimo nekim konkretnim primerima. Jer samo tako možemo da argumentujemo celu stvar.

Naime, u četvrtak i petak (16. i 17. novembar) u Feedback-u, se desilo da, doduše potpuno nezavisno jedan od drugog, u različitim režijama sviraju dva tribjuta i to bendova koji su, može se reći, svaki na svoj način, predstavljali prekretnicu u alternativi novog milenijuma.

U pitanju su Faith No More i Red Hot Chilli Pepers.

RHCP real tribute Foto: Miloš Jovanović

Oba ova benda svoje početke beleže u 80-tim godinama, zemlja porekla im je Kalifornija zapljusnuta silinom novog talasa, a zajednički muzički imenitelji su alternativa, funk i eksperimental.

FNM karakteriše metal backrougnd, dok se RHCP na angro poigravao najrazličitijim pravcima i tehnikama ostajući prepoznatljiv po stalnim improvizacijama na sceni ili ti tzv. jaming-u koja je često zalazila u tešku psihodeliju.

Ako sudimo po publici i masi koja prati oba benda, moramo priznati da su RHCP pokupili sve zastavice na tom polju. Nećete pogrešiti ako kažete da su FNM ostali verni tim nekim principima i vrednostima andergraunda, dok su RHCP uvek koketirali sa mejnstrimom, ili bolje reći – komercijalom. Ali bili bismo totalno isključivi ako ne bismo rekli da su sve te etikete, ocene i procene kada je rokenrol u pitanju – samo uslovne i ništa nije „baš tako il’ nikako.“

I opet, tu ni statistika ne može naročito da pomogne, ali ajde da bar lupim neku cifru: otprilike, nemoguće je da bilo ko, ko obitava po andergraundima bilo koje urbane i suburbane rupčage ovog sveta i univerzuma nije čuo za RHCP. Od te brojke, možda 20 posto njih je čulo i slušalo FNM. I da li je to uopšte bitno? Možda i jeste, procenićete sami, kada se u daljem tekstu vratim na konkratan primer.

Šta je učinilo da dva benda koja su rasla i razvijala se u isto vreme i gotovo na istom mestu, a takođe imala sve predispozicije da svojom primamljivom melodičnošću podjednako „kupe“ masu fanova, da jedan od njih bude neuporedivo šire prihvaćen?

Ja ne znam odgovor na pitanje, nisam ni jedan slušala uživo, niti mi je ijedan od njih nešto preterano prirastao srcu da se izvan slušanja previše udubljujem u istorijat razvoja, specifičnosti senzibiliteta i all mighty mehanizama muzičkog marketinga, ali ih dovoljno volim, poštujem i smatram bitnim za sveopšti andergraund da nisam htela propustiti priliku da odem i poslušam njihove tribjute…

Jer, eto, smatram kao muzički laik, da je formiranje tribjuta za svaki od ovih bendova ipak svojevrstan podvig.

True tribjut

FNM tribjut, koji je nastupao u četvrtak, pod nazivom Face to Face, došao je iz Beograda. U četvrtak – dan koji je u Feedback-u obično rezervisan za nešto neafirmisano i za klub manje isplativo, mada kao i sve, ne mora da znači.

S obzirom na reklamu, očekivala se brojnost u publici, i da smo se kladili, rekli bismo: makar pedeset posetilaca gore-dole.

Da stvarno jesmo, pukli bismo kao zvečke. Bolje što smo pare za tiket ipak uštedeli za kartu i pivo. Bilo je jedva dvadeset ljudi.

E, onda tu kilavu situaciju mora da povadi taj „atitjud“ samog benda koji se ispoljava u punom profesionalizmu, a to je da, svira sa samopouzdanjem muzičke pojave koja je napunila halu. I savim je bilo tako.

Posle ovog nastupa postalo mi je jasno koliko pevač u bendu ima zajebanu ulogu. Ostali muzičari u bendu, okovani za svojim insrumentima, nisu puno ulagali u kozeriju i vizuelni deo nastupa.

Zato je pevač za sve njih zajedno skakao, silazio s bine među taj jedan red koji je činio publiku, dodavao mikrofon entuzijastima, ispunjavao muzičke želje i lupetao među pesmama kako smo najbolja publika. Mene je naročito zasmejavao kada je u par navrata pridržavao mikrofon nekako ukrivo, onako klasično svadbarski.

Ali pažljivi posmatrač Majk Patona uočava sličnost između originala i imitacije kad je ta ’’sitnica’’ u izvedbi u pitanju.

U kožnom prsluku preko majice i dugom kosom, pevač (Miloš Ilić), dokazuje da po izgledu želi da oponaša tu neku raniju fazu FNM-a.

Na kraju, moram da primetim da je po glasovnim mogućnostima apsolutno rođen za Pearl Jam tribjut. Jedinu zamerku imam na čudnu boju klavijature, koja je, umesto da bude uz sve sintetična, bila nekako sintetička.

Drugo ništa, a čak je i ova zamerka, eto, čisto da pomenem nešto. Uglavnom, sve je učinjeno da publici bude kranje prijatno.

Vidi se da je momcima ovo neka vrsta ventila, a ne posao, jer se vidi totalno kežual pristup i uživanje u radu.

Vidi se da misle više lokalno nego globalno, te su se tako, verovatno pomirili sa činjenicom da se ’leba neće najesti od muzike, pa su rešili da ako već sviraju, onda sviraju ono što najviše vole da slušaju.

Ali ja ipak mislim da treba da se čuju mnogo šire od probrane ekipe. Ovaj nastup im je bila jedinstvena prilika da se pomole Sv. Đorđu za to, a nadam se da su i svi fanovi koji su, umesto kod kuće, ostali za slavskim astalima, učinili isto.

Real tribjut

Da ponovim, za tribjut nije dovoljno da preslikaš tonove, već da preneseš energiju i taj gore pomenuti atitjud.

Džabe ti rabota ako stojiš u mestu, obesiš se o mikrofon i pevaš Kelifornikejšn tolko melanholično i otegnuto da preteraš u tome i samim tim se em udaljiš od originala, em pokažeš kolko ne umeš da pevaš, em utupiš masu koja je jedno ’iljadu puta čula tu pesmu i onda sasvim je jasno zašto se ljudima ogade tribjuti.

Videla sam mnogo pokušaja da se ova, naizgled, laka pesma obradi, ali ne i odradi kako valja. Tako sam nekako i prestala da slušam RHCP. Kad čujem: „RHCP tribjut nastupa tu i tu“, naježim gotovo podjednako kao da su u pitanju obrade EKV-a od kojih mi se, d’izvinete… da ne kažem…

Ali oni koji odu dalje od Kelifornikejšn, Tejk mi tu di adr sajd i Baj d vej, ne mogu da kažu da je to izvikan bend. Previše finesa tu ima. I ja sam to dosta kasno shvatila, pre nekih par godina kad sam pažljivo, od početka do kraja, na nekoliko ripitova odslušala ceo album Blood Sugar Sex Magic.

I kada sam se susrela sa ovim, u pravom smislu reči tribjutom, imala sam isti osećaj kada sam se, „fejs to fejs“ suočila sa gorepomenutim albumom. Prosto, otvorena mi je nova čakra za doživljaj muzike.

RHCP real tribute Foto: Miloš Jovanović

Elem, Brazilci koji su proputovali ceo svet i proslavili se podražavajući kultni bend, zaista su fenomenalno odradili posao.

U pravom smislu posao, jer od toga zapravo žive.

Al’ rabota im je sasvim na mestu, ovom prilikom želim da poručim: alal im p…. i želim im da u miru i slozi izedu svoj mukotrpno zarađen ’lebac.

I dalje, imam da izjavim da mi je žao što mnogi pravi fanovi nisu mogli da dođu na svirku jer je masa pokupovala karte dosta unapred.

I na kraju, posle svega već rečenog, mogu da zaključim da je sa tribjutima isto kao i sa ostalim ne-tribjut bendovima.

Samo će muzičari da gledaju da l’ imaš istu gitaru ko originalni gitarista ili možda čak i istu ogrebotinu na istom mestu i slično izlizane čivije, dok će ostali smrtnici uvek da iščekuju tu energinčnost pokreta, isijavanje duha i ideje koja postoji u originalu ili da predviđaju koliko to može da ode u samosvojnu improvizaciju.

Tu već umnogome dolazi do preklapanja između muzike i glume. Tribjut je nešto za šta ti treba i stas i glas, ali bukvalno. A često i neverovatna kondicija.

Tu tek vidiš koliko smisla ima ona izreka „Traj tu vokin in maj šuz“.

Tribjut bendovi možda najviše pokazuju značaj scene (bine) u rokenrolu, jer ti istovremeno slušaš i posmatraš, upoređuješ i analiziraš…

Rokenrol je ponekad, u stvari, pravo pozorište.

Tekst pripremila: Ana Bjes

Super radio u skladu sa svojom uređivačkom politikom zadržava pravo izbora komentara koji će biti objavljeni, bez obaveze obrazlaganja takve odluke. Komentari ne predstavljaju stavove redakcije Super radia i privatno su mišljenje autora komentara. Nećemo objavljivati komentare koji sadrže psovke, uvrede, govor mržnje kao i komentare koji se ne odnose na vest koja je komentarisana. Komentari koji sadrže linkove ka drugim sajtovima takođe neće biti objavljeni.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *