„Ono što nas određuje, veće od onog što nosimo u krvi“

Foto: Miroslav Jevtić

Još od malih nogu, gajim neku posebnu averziju prema statističkim podacima. Od brojeva 2 i 5 sam znao da nacrtam Snupija, od 3 i 6 bi ispala sova, 1 i 5 su bili idealni za crtanje petla… Ali razmišljao sam da brojevi, osim što pružaju mogućnost kreativnog izraza, mogu i da obezliče čoveka. Izostaviti nekom ime i obeležiti ga brojem je kao da uzmete gumicu i obrišete ivice usana, blago zakrivljen nos, dva okrugla oka oblika bisera, čitavo reljefno polje na čelu. Numerički masakr čovečjeg lica. Kad smo bili deca, najvažniji brojevi bili su nam fiksni telefoni naših drugara. Minut razgovora bio je nagoveštaj da ćemo narednih nekoliko sati provesti ispred zgrade na košu ili na fudbalu u školskom. Ručak može da čeka, a majka da se ljuti. Vreme je iluzorno kada ti je broj godina jednocifren. Kako rasteš, rastu i brojevi. Kreću viši razredi, a sa njima i časovi istorije. Ponovo te godine koje sam mrzeo. Broj žrtava u Kosovskoj bici, Balkanskim i Svetskim ratovima… Šta se desilo sa tim ljudima? Ko su oni bili? I zašto je ceo njihov život pao u brojčanom ponoru bezimenosti?

Zašto sve ovo pišem?

Nedavno sam prisustvovao projekciji dokumentarnog filma „Ja sam niko, a ko si ti?“ koji se prikazivao u znak sećanja na preminule od AIDS-a. Površno znanje koje sam stekao tokom obrazovanja u školi o ovoj temi nije mi davalo uvid šta mogu da očekujem. Iz priče sam saznao kako su neki ljudi imali problem prilikom susreta sa HIV pozitivnim osobama, uprkos edukaciji o toj bolesti. Jednostavno, nekad su iracionalni strahovi preoštri za razumske činjenice. Poučen tuđim iskustvima, nisam imao strah da dođem u dodir sa (ne)poznatim. Kroz film sam saznao da trenutno u svetu 37 miliona osoba živi sa HIV-om, a da je od početka epidemije osamdesetih godina život izgubilo oko 35 miliona ljudi. Procenuje se da je u Srbiji u periodu od 1984. do 2017. godine dijagnostikovano 3664 osobe inficiranih HIV-om, a da je preminulo 1110 osoba. Naravno, za sve ove podatke morao sam naknadno da guglam, jer kako rekoh, brojeve ne volim a i ne pamtim ih baš najbolje. Nakon projekcije otišli smo do parkića prekoputa Osnovnog suda za koji sam nedavno saznao da se zove Park grobnica narodnih Heroja (u redu, i sa slovnim istorijiskim podacima sam u svađi).

Foto: Miroslav Jevtić

Veliki beli papir koji smo prostrli skoro celom dužinom parka bio je spreman za pisanje poruka. Crtali smo i crvene tračice, kao simbol solidarnosti sa ljudima obolelih od HIV-a. Bile su tu i slike poznatih ljudi koji su preminuli od ove bolesti kao što su Fredi Merkjuri, Margita Stefanović i Ivica Vdović (članovi EKV-a), a ispod su se nalazili stihovi njihovih pesama. Deca su voštanim bojicama crtala neka, samo njima znana, apstraktna bića. Njihova mašta me je podstakla da sa kolegom napravim jedan okvir na papiru u obliku srca. Kako je vreme odmicalo, rastao je i broj crteža. Tu je bio mini portret Fredija Merkjurija, neka velika crvena pečurka, ogromno oko prepuno detalja… Svako je crtao ono što je želeo. Neki ljudi su u znak sećanja na svoje prijatelje ispisali i njihova imena.
Iznad čoveka koji je pisao stajala je starija žena (u nastavku teksta Nada) koja ih je nabrajala i delovalo je kao da niz nema kraja. Iako je izgledala starije, Nada je plenila nekim vedrim i mladalačkim duhom koji ste mogli da osetite ako stojite pored nje. Govorila je o svojim prijateljima, kojih nema već više od dvadeset godina, iz prespektive kao da se sve to juče izdešavalo. Spomenula je i Vd-a, bivšeg bubnjara Šarla Akrobate i stalno je isticala da je bio dobar drug i čovek. Njene reči izazvale su u meni neku vrstu nelagode… Razmišljao sam: taj novi talas izgleda će se manje pamtiti po muzici a više po propasti jedne generacije koja je mnogo obećavala. Heroji ili žrtve?
I možda je to u stvari nauk budućim generacijama. Ako bih morao da izdvojim jedan primer i asocijaciju na reč hrabrost, onda bi to bila Sandra Mančić. Ona je prva žena koja je u javnosti progovorila o svojoj bolesti. Kolega i ja smo se dogovorili da sa njom popričamo nakon završetka celog dešavanja. Nismo znali šta da očekujemo, a u glavi smo imali ideju da joj postavimo samo nekoliko pitanja. Činilo nam se da je ovo preosetljiva tema, a nama prva reportaža. Vatreno krštenje. Sandra je bila vrlo predusretljiva prema nama kada smo najzad seli. Taj razgovor sa njom, ne samo da nam je dao uvid u to kroz šta sve prolaze HIV pozitivne osobe, već nam je i pokazao koliko treba ceniti ljubav, plemenitost i ljudskost. Vrednost tih vrlina spoznate tek kada se susretnete sa osobom koja je prošla kroz mnoge nedaće i nosila se sa njima hrabro i dostojanstveno.

Sandra Mančić je već 14 godina predsednica udruženja građana „Sunce“ koje se bori za pomoć ljudima koji žive sa HIV-om. Ona 18 godina boluje od HIV-a. Kada ste u stanju da stanete iza tolikog broja ljudi, govorite u svoje i u njihovo ime, organizujete bezbroj tribina, a osobe koje bi trebalo da vas razumeju i priskoče u pomoć, ostanu imuni na vašu požrtvovanost, šta tada? Pričajući sa njom, shvatio sam koliko organizacija i logistička podrška u ovakvim događajima igraju sporednu ulogu. Prema Sandrinim rečima, dugi niz godina, Globalna fondacija pomagala je ljudima koji su oboleli od HIV-, i kada je država došla na red da preuzme odgvornost, sve je svedeno na minimalnu zdravstvenu pomoć kao što su lekovi.

Nesumnjivo je i to velika pomoć za sve ljude, ali diskriminacija je i dalje prisutna i to je ono što najviše i utiče na njih, naročito ako javno istupe sa svojom bolešću u nameri da ohrabre ljude koji imaju isti problem, a dožive da ih gledaju ispod oka i izbegavaju njihovo društvo u širokom luku. Odustvo ljudskosti ponekad može da bude nož u srce, a ne u leđa. Kroz tu duboku prazninu koja je načinjena odjekuje vapaj za pomoć i ljubav koju mnogi ne znaju da cene dok je ne izgube.

Sandra je primer usamljenosti u gužvi ljudi koji su samo privid društva ali njena pojava isijava verom, istrajnošću i postojanošću koja se reflektovala i na nas. Sinonim za njen pristup životu jeste reč BORBA.

Možda će zvučati čudno, ali pred kraj razgovora, u trenutku kada je Sandra pričala da očigledno treba da padne neki meteor ili nešto slično sa neba da bi se situacija u ovoj državi promenila, ugledali smo zvezdu padalicu. Voleo bih da to „nešto“, ako postoji, kroz neku kosmičku mrežu (a mi ćemo preko društvenih) ljudima prenese makar delić osećaja koji smo imali dok smo slušalu ovu priču.

Na kraju dana, kada se pokupi sav inventar, sabere sva statistika i svi ljudi odu kućama, ono što ostane nakon uljudnih gestova pristojnosti i osmeha koji pokušavaju da skrenu pažnju sa očiju u kojima se sve vidi je istina. I ništa više.

 

Tekst: Jovan Veljković i Miroslav Jevtić

Super radio u skladu sa svojom uređivačkom politikom zadržava pravo izbora komentara koji će biti objavljeni, bez obaveze obrazlaganja takve odluke. Komentari ne predstavljaju stavove redakcije Super radia i privatno su mišljenje autora komentara. Nećemo objavljivati komentare koji sadrže psovke, uvrede, govor mržnje kao i komentare koji se ne odnose na vest koja je komentarisana. Komentari koji sadrže linkove ka drugim sajtovima takođe neće biti objavljeni.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *