Od nakita je imala samo termos šolju

„Kolko vam je karta za predstavu?“
„400 dinara.“
„U bre, to još malo k’o bioskop.“

Nedavno sam imala priliku da čujem ovaj dijalog na blagajni pozorišta. Gradu, u kome se ovakvi dijalozi događaju, zaista je trebao pozorišni festival ovih razmera! Odabraću da verujem da je za ljubav prema filmu zaslužan jedinstven festival glumačkih ostvarenja u regionu – „Filmski susreti“.

Uz novinarsku propusnicu dobila sam i kartu, sa numerisanim mestom. „O, kakvo poštovanje medija“ – morala sam da pohvalim ovaj segment organizacije.

Kada sam još videla da je karta VIP, nonšalantno sam ćaskala ispred pozorišta, znajući da ne moram nikog da podižem da bih sela na mesto, te sam stigla u poslednjem minutu, tražeći svoje sedište. Dakle, na ivici prekršaja bontona, ulazim i vidim ceo prvi red popunjen. Pritom na stolicama ne pišu brojevi. Tražim pomoć da mi neko objasni odakle da brojim. Fotograf iz jedne redakcije spremio aparat u krilu, i tvrdi kako mesta nisu numerisana.

Već mi je neprijatno što ljudima šetajući zaklanjam pogled na pozornicu, jer predstava samo što nije počela.

Ustanovim da je zapravo njegova koleginica iz redakcije sela na moje, a on na nečije tuđe mesto. Dogovaramo da on, kako je i predviđeno za fotografe, ustane posle 10 minuta, a ja da se strpim na nogama.

Utom, zove me jedna od glumica niškog ansambla, koja sedi na pomoćnim stolicama, sa strane, što moju borbu za svojim sedištem čini neprijatnijom. Što ja ne mogu da se denem na neko „random“ mesto, kad oni mogu tu sa strane da prate? Velika je verovatnoća da je nekom to palo na pamet.

„Skloni tu kafu, ružno izgleda.“
„Nije kafa, šolja je prazna, nisam je imala gde…“, shvatam da u ruci držim termos šolju. Jako bih volela da pored svojih ostalih dnevnih obaveza ispratim svaki segment festivala. A radim na kafeni pogon, pa sam tako pojačala svoju dozu kofeina neposredno pre ulaska.
„Znam, ali nije ovo bioskop.“
„Je l’ znate da u Lyceum teatru u Londonu prodaju kokice u pauzama, ne kažem da to tako treba, ali kad bi Narodno bilo Lyceum…“, pomislim, pa kažem „Evo, evo“ i sklonim se i strpam šolju u torbu. Svakako sam nameravala da konzumiram samo kulturu narednih sat i po, nije to nikakav propust ljudi koji su se našli u pedagoškoj ulozi poslednju deceniju mog interesovanja za pozorište.

Diže se zavesa, kad tamo…bioskop zapravo!

Glumci bez teksta, nižu se etide jedna za drugom u beloj unutrašnjosti ogromne kamere. Stil neodoljivo podseća na film „Artist“. I sve deluje tako fotogenično da je pomenuti fotograf zaseo, ne ustaje i slika li slika. Već sam na ivici da idem da se udenem negde na balkon.

Muzička pratnja je na violini i klavijaturi, uz još poneke udaraljke. Ide uživo sve vreme, što daje dodatni šarm ovoj igri.

„Zar je moguće da ovih 10-ak glumaca nose sve ove uloge?“, pitala me Marija posle.
„Pa da.“

Grabim neki mrak izimeđu scena i zauzimam mesto u prvom redu. Udubila sam se u duhovite fragmente. Svrstala bih predstavu delimično u neku vrstu dokumentarca. Međutim, ne mogu da kažem da sam dobila dovoljno informacija o Ernestu Bošnjaku, osnivaču jugoslovenske kinematografije, kome je posvećena. Činjenica je da u ovo moderno doba, što su ljudima dostupnije informacije, to više proces razmišljanja svaljuju na „smartphone“-ove i sl. S druge strane, moderna umetnost, kao anti-teža tome zahteva da se više udubiš, istražuješ, razmišljaš. Nije to tako samo u pozorištu.

Glumci se poklanjaju po treći put, salom odjekuje aplauz, vadim telefon da imam nešto za pokrivanje – škljocnem jednom. Batalim. Sad će još da pomisle em što sam visila sa strane, pa sela u prvi red, em nevaspitano vadim telefon.

Odlazim u foaje, prilazi mi novinarka koja mi je sela na mesto.

„Je l’ sve ok? Izvinite, ja sam sela ovamo s prijateljima… Je l’ ste i vi novinar?“
„Između ostalog…“, pomislim, pa vrlo uverljivo kažem „Da, da. Super radio.“

„Zamislite, ova predstava je bila na jednom festivalu i nisu dobili nijednu nagradu, ni za scenski pokret“, komentariše moj poznanik.

Zamišljam. Šta li nas tek čeka narednih dana na festivalu, ako ovakve predstave prolaze bez nagrada. Jedva čekam da vam pišem o tome.

Kokan Mladenović mi je „Jami distriktom“ bio jedna od inspiracija za istraživanje na temu uloga teatra u doba populizma, koje sam radila prošle godine. Ovo je nešto drugačije. Nekih godinu i po dana je prošlo od tad. Reči koje su glumice izrekle tada na kraju predstave, naterale su ženu iza mene da vikne „ua, kako vas nije sramota“. Ne kažem da je trebalo da ih bude. Da je tako ne bi „Jami distrikt“ pokupio silne nagrade na različitim festivalima. S druge strane, lirski jezik predstave „Kad bi Sombor bio Holivud“ dopirao je do gledalaca na drugačiji način. Što bi drugi mediji rekli „Somborci oduševili nišku publiku“. Čak i momentima u kojima im možda nisu bilo potpuno jasno otkud ta scena tu, barijere za emociju nije bilo.

„“Kad bi Sombor bio Holivud“ zuči kao neka limunada, lagana komedija…“ imala sam prilike da čujem pre predstave. Pored dobre kondicije glumaca, to je ono što je „najzajedničkije“ za obe gore pomenute režije koje Kokan potpisuje – što komedije ni u kom slučaju nisu.

Od nakita imala sam samo termos šolju, od sredstava samoodbrane samo pero. Izlazim iz foajea, da bih sprečila sopstveno išunjavanje na pola okruglog stola. Moj se radni dan ne završava tu.

Super radio u skladu sa svojom uređivačkom politikom zadržava pravo izbora komentara koji će biti objavljeni, bez obaveze obrazlaganja takve odluke. Komentari ne predstavljaju stavove redakcije Super radia i privatno su mišljenje autora komentara. Nećemo objavljivati komentare koji sadrže psovke, uvrede, govor mržnje kao i komentare koji se ne odnose na vest koja je komentarisana. Komentari koji sadrže linkove ka drugim sajtovima takođe neće biti objavljeni.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *