Neopravdano odsutni

Screenshot_3Ova utakmica se ispostavila kao još jedan idealan uzorak za analizu, ne igre već mentaliteta i kulture naroda sa prostora bivše SFRJ. Reprezentacije sa ovih prostora u nekom trenutku naprave bljesak. Hrvatska je 1998. osvojila treće mesto i to kao debitant na svetskim prvenstvima, Srbija pobeđuje kasnije finalistu svetskog prvenstva u Južnoj Africi, Nemačku, a Bosna i Hercegovina biva bolja protiv Argentine i Mesija na trenutnom mondijalu. Koliko je koji i čiji uspeh veliki jeste diskutabilno, ali je neminovno da gorepomenute reprezentacije imaju kvalitet. Ono što ih takođe odlikuje, kada se ’’juri’’ rezultat i/ili kada je potrebna pobeda, jeste karakter ovih naroda, koji preuzima primat u odnosu na sve ostalo.

U fudbalu postoji izraz koji se koristi, a koji je pogodan ne bi li se opisala jučerašnja igra Bosne i Hercegovine, ne bi li se opisale igre svih reprezentacija sa ovih prostora, a taj izraz je ’’Uspavanka’’. Onda kada je najvažnije, kada treba da se zapne i kada treba da se pokaže petlja, dešava se ono na šta su ovdašnji ljudi navikli, a šta im je još uvek misterija. Bezidejno udaranje lopte i nada da će neko drugi nešto pametno uraditi.

Zvjezdan Misimovic

Zvjezdan Misimovic

Jučerašnja utakmica između Nigerije i BiH je jedna od najgorih utakmica u dosadašnjem delu svetskog prvenstva. Apatičnim Bosancima nije bio dovoljan ni jedan od najboljih igrača serije A i plejmejker Rome Miralem Pjanić, kao ni borbeni Muhamed Bešić, jer, kako se čini, nije problem u igri, već u psihološkom sklopu, ne fudbalske reprezentacije, već svih ljudi sa ovih prostora (ili koji imaju ovdašnje korene; većina reprezentativaca Bosne i Hercegovine je rođena u drugim zemljama). Najočigledniji primer je Edin Džeko. Ako sagledamo situaciju sa fudbalskog aspekta, on je imao jednu dobru sezonu u Volfsburgu gde mu je ’’paker’’ bio, njegov sadašnji saigrač iz reprezentacije, Zvjezdan Misimović uz pomoć kog je on uspeo da na svoj konto upiše tridesetak golova. Na krilima te slave je doveden u Mančester siti, a kako se čini, zbog toga i samo zbog toga nije prvi zamenjen na utakmici. Izgledao je potpuno nezainteresovano i tromo, jedva se kretao, nije se otvarao, ulazio u prazan prostor niti ušprintavao, nije se borio za loptu i svukupno izgledao kao da ga uopšte nije briga što je potvrdio širokim osmehom na kraju utakmice pri razmenjivanju dresova sa nigerijskim reprezentativcima iako je njegova reprezentacija definitivno ispala iz takmičenja (ironija svega je to da je on jedini koji je imao šansu, a i gol mu je poništen zbog nepostojećeg ofsajda). Statičnost i bezvoljnost primadone koju je pokazao traže opravdanje u vidu neke bolesti ili duševnog rastrojstva iako nikakvi podaci dosad ne ukazuju na to.

Sledeći šok koji dolazi iz reprezentacije Bosne je trenutak kada selektor menja Izeta Hajrovića. To i ne bi bilo toliko čudno da na terenu nije ostao Zvjezdan Misimović, igrač u poodmaklim fudbalskim godinama, čiji je zenit već odavno prošao ( igra u Kini) što je i na meču pokazao. Stalno je grešio u dodavanjima, malo se kretao i veoma lako su mu protivnički igrači oduzimali loptu te je na terenu više štetio svojoj ekipi.

Ono što se unapred znalo je to da je najslabiji deo tima Bosne i Hercegovine odbrana, a da su nigerijski napadači veoma brzi. Kakva je zadnja linija dovoljno govori podatak da je Emir Spahić, igrač Bajera iz Leverkuzena, njen najbolji deo, a on je juče bio jedan od najgorih igrača na terenu. Fizički potpuno nespreman, rasejan, nesposoban da zaustavi prodornog Emanuela Emenikea, snosi najveću odgovornost za jedini gol na meču.

Ali, tu nije kraj kontraverzama. FIFA želi da popularizuje najvažniju sporednu stvar na svetu (kao da je to potrebno; tako je prošlo svetsko prventstvo prvi put održano na Afričkom kontinentu, 2022. će biti održano u Ujedinjenim arapskim emiratima – trenutno se vodi istraga da li je domaćin namestio glasanje) i to je jedino objašnjenje za odluku da ulogu delilaca pravde dodeli sudijama sa Novog Zelanda. Sudije greše konstantno, posebno na velikim takmičenjima, to nije ništa novo niti nešto što začuđuje, ali zaista ne postoji nikakvo opravdanje (ovo nije omalovažavanje) da sudijsku četvorku čine arbitri sa Novog Zelanda, kada je to verovatno jedna od retkih zemalja gde fudbal nije najvažnija sporedna stvar. Ispostavilo se da nemaju kvalitet niti kompetentnost i utakmica se, posle diskutabilnog gola Nigerije, ubrzo pretvorila u farsu.

Emmanuel Emenike

Emmanuel Emenike

Fudbaleri Nigerije su počeli da padaju po terenu posle fantomskih uklizavanje, žaleći se na teške povrede koje bi, posle intervencije njihovih lekara, na volšeban način bile sanirane.

U jednom trenutku je Emanuel Emenike, ničim izazvan, prosto seo na travu, time automatski prekidajući utakmicu, tek tako, na najvećoj fudbalskoj smotri na svetu, i prošao bez ikakvih posledica od strane glavnog sudije! Jos mu je on pružio ruku da ustane! Piscu ovih redova je teško da nađe ekvivalent u sportu i u životu uopšte ovom presedanu. Fiktivni primer radi boljeg razumevanja ove bizarne situacije bi bio kada bi vozač zaustavio bolid na sred staze za vreme trke Formule 1.

Kako je neko primetio, Emanuel Emenike nije padao, on je povremeno ustajao sa zemlje.

U 64. minutu se dogodio najkontraverzniji detalj na utakmici. Nije to ni nepostojeći penal, ni nepriznat pogodak ni simuliranje. To je jedan sraman trenutak koji reflektuje jedno moralno stanje na balkanskom poluostrvu. 2006. je selektor, tada reprezentacije Srbije i Crne Gore, u ekipu pozvao svog rođenog sina. U 64. minutu utakmice Nigerije i Bosne i Hercegovine na Mondijalu 2014. u Brazilu u igru je ušao Tino-Sven Sušić, sin Suada Sušića i bratanac selektora Safeta Sušića, igrač koji nije standardan ni u Hajduku iz Splita za koji igra, a u koji je došao iz time druge Belgijske lige. Ovim potezom niko ništa nije dobio, igrač je na terenu imao dva kontakata sa loptom i oba puta pogrešio, a selektor Sušić je samo pokazao koliko mu njegov obraz nije bitan i kako jedan tako jadan, ishitren i glup potez može da prokocka poverenje i ukalja ugled jedne legende bosanskog fudbala.

Ako zanemarimo sve poražavajuće statističke podatke ovog meča ostaje razočaranje u jedan nedokučivi temperament jedne bivše države sa izvanrednim reprezentativcima. Na golu Asmir Begović, u odbrani Aleksandar Kolarov, Branislav Ivanović, Matija Nastasić i Neven Subotić, u sredini Ivan Rakitić, Luka Modrić, Miralem Pjanić i Ivan Perišić i u napadu Mario Mandžukić i Edin Džeko.

Super radio u skladu sa svojom uređivačkom politikom zadržava pravo izbora komentara koji će biti objavljeni, bez obaveze obrazlaganja takve odluke. Komentari ne predstavljaju stavove redakcije Super radia i privatno su mišljenje autora komentara. Nećemo objavljivati komentare koji sadrže psovke, uvrede, govor mržnje kao i komentare koji se ne odnose na vest koja je komentarisana. Komentari koji sadrže linkove ka drugim sajtovima takođe neće biti objavljeni.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *