„Najuspešniji nastavnici su oni koji su najbolje otkrili potrebe svakog deteta“

Nakon radova

Po mišljenju mnogih, makar u Nišu, teško je naći sagovornika koji o inkluziji zna više, ali pre svega, osobu koja u nju više veruje, od psihološkinje Ljiljane Radovanović Tošić.

Dugogodišnja direktorka jedne od prvih devet škola u Srbiji koje su postale model kako se uspešno sprovodi inkluzija, OŠ “Desanka Maksimović” iz Čokota, danas je stručna saradnica u OŠ “Radoje Domanović” iz Niša i koordinatorka Mreže podrške inkluzivnom obrazovanju.

“Ako je u jednoj školi mnogo dece kojima se prilagođava nastava, to je onda kvalitetna škola. To upravo znači da ta škola ima dovoljno kadra, koji pre svega ima senzibilitet da prepoznaju takvu decu, zatim znanja da odreaguju na adekvatan način kada je u pitanju prilagođavanje, način rada, i na kraju to su osobe koji mogu da naprave dobru socijalnu atmosferu u svom kolektivu. Najinkluzivnije škole su i najbolje škole u Srbiji” smatra Ljiljana Radovanović Tošić.

Ilustracija

Ilustracija

Medalje i diplome na takmičenjima mnogim školama ipak više vrede od toga hoće li ih prepoznati kao dobru inkluzivnu sredinu za obrazovanje dece.

“Još uvek postoji u prosvetnoj javnosti jedan stav da se porede učitelji i nastavnici po tome ko je kako prošao na takmičenjima. Oni koji u odeljenju imaju decu sa teškoćama u učenju neće baš dobro proći u ovoj oblasti, a onda se smatra da su uspešni samo oni koji imaju dobre đake. A to nije tačno, jer znate najuspešniji su oni koji su najbolje otkrili potrebe svakog deteta i organizovali pružanje dodatne podrške. Učenici takmičari, su u najvećoj meri darovita deca, koja to postižu ne zbog nastavnika, ili bar on nije presudan. Kod deteta koje ima poteškoće, nastavnik je presudan faktor. Ako nastavnik isključuje dete, moguć je veliki broj problema. Neće ni jedan reći otvoreno “Ja tebe neću”, ali postoji mnogo načina da se to pokaže, a onda i ostala deca to prepoznaju, učeći po modelu“ kaže naša sagovornica.

Simultano crtanje - eksperiment umetničke škole

Simultano crtanje – eksperiment umetničke škole

Nositi se sa svim izazovima inkluzije za mnoge nastavnike nije lak zadatak, a mnogi se o tome ne usuđuju ni da javno govore. Naša sagovornica kaže da ne postoje i da neće nikad postojati škole, fakulteti koji spremaju nastavni kadar za određeni vid smetnji. Ona kaže da je jedini preduslov da neko bude otvoren i zainteresovan za ovu temu.

“Do 2009. godine školovanje dece sa smetnjama u razvoju ticalo se senzibiliteta pojedinaca u prosveti. Bilo je onih koji su hteli da rade sa takvom decom i onih koji nisu. Sada svi moraju, a kad god je morati, onda je tu i bumerang efekat. Sada zakon ne dozvoljava “neću”.

Negde je i ranije bilo odličnih prilagođavanja, ali i primera gde dete koje ima poteškoća u učenju samo prolazi kroz školovanje, sedeći u nekom uglu učionice, dobija ili ne prelazne ocene, po nekad se druži, neprimetno prođe i najčešće ispada iz sistema, kada dođu neki teži zadaci. Lako je takvom detetu dati dvojku, ali da li si ga naučio znanjima za život? Kada dođe trenutak da se ta osoba osamostali, vidimo da to nije moguće, jer fale elementarna funkcionalna znanja. Ta osoba i pored neke diplome iz formalnog obrazovanja ima celog života status osobe kojoj je stalno potrebna pomoć društvene zajednice. Inkluzija je pravdenija. Dete koje radi prema individualnom obrazovnom planu omogućava detetu da se obrazuje u skladu sa svojim mogućnostima i onda zaista nauči ono što može da nauči – da nekog opismenimo, da zna da kupi autobusku kartu, da se snađe u situaciji u trgovini, kontaktu sa ljudima” kaže Ljiljana Radovanović Tošić.

Ne možemo u akademskoj javnosti dozvoliti da neko nešto ne zna, jer ne želi da nauči

skolatekst

Ilustracija

Od svih vidova pomoći i sistema podrške za nastavnike koji sprovode inkluziju, Ljiljana ističe pre sveka same prosvetne radnike i njihovu rešenost da ono što im je do tog trenutka bilo nepoznato, polje upoznaju, sagledaju problem i pripreme se najbolje što ogu.

“Nastavnik pre svega može da se osloni na sebe i na svoju jako ozbiljnu pripremu. Od četrdesetosatne radne nedelje 10 sati nedeljno predviđeno je za pripremu. Tu je moguće da se napravite sve alternative i prilagođavanja koja su vam potrebna za neko dete koje ima teškoće. Ako na primer imam dete koje ima izlive besa, prva stvar je da se malo obavestim, da nešto naučim o tom stanju, kako nastaje ta teškoća, zašto, kako mogu da sprečim ispoljavanje, razgovaram sa roditeljima i pronađemo zajedno šta razbuktava, šta zaustavlja bes. Mi moramo da izađemo iz tih akademskih okvira u srednjoj i osnovnoj školi. Da prestanemo da verujemo da je najvažnije da naučim tablicu množenja, jer trećina sveta je ne zna. Najvažnija stvar je da naučim dete da komunicira, da imam empatiju, da razumem osećanja, da napravim dobru interakciju u odeljenju, da napravim situaciju poverenja gde će moj đak moći da dođe i da mi kaže i kada je tužan i kada je ljut i kada je veseo. Za sve postoji rešenje, potrebno je samo da se o problemu obavestimo. Ne možemo u akademskoj javnosti dozvoliti da neko nešto ne zna, jer ne želi da nauči” kaže Ljiljana.

Inkluzija znači kvalitetno obrazovanje i za decu sa teškoćama i za decu tipičnog razvoja i za darovitu decu.

Ilustracija, Foto: Super radio

Ilustracija, Foto: Super radio

U dosadašnjoj primeni inkluzivnog obrazovanja koordinatorka Mreže podrške inkluzivnom obrazovanju Ljiljana Radovanović Tošić vidi nekoliko slabih tačaka.

“Loš bazični sistem obuke i edukacije stručnog osoblja. Mi u obrazovnom sistemu imamo ljude koji rade sa decom, bez da su kroz svoje bazično obrazovanje imali pedagogiju, psihologiju, metodiku, a kamo li ovih znanja koja su potrebna u inkluziji. Potrebno je za nastavničku profesiju osnažiti ljude, dati im paket znanja, gde mora biti i deo koji se tiče obrazovanja dece koja imaju različite teškoće.

Drugo, stvaranje timskog rada u školama. U školama radi jedan broj izuzetno kvalitetnih pojedinaca, na svim nivoima – od učitelja do univerzitetskih profesora, ali kada pogledate da li tu postoje neka osnaživanja, neki školski timovi u radu – odgovor je – nemamo, ili ih retko ima, a inkluzija podrazumeva, upućenost jednog na drugog, timski rad, razmenu informacija, osnaživanje tih nastavničkih, roditeljskih udruženja koji će zajednički prepoznavati prepreke u obrazovanom sistemu.

Treće, u 21. veku kada je toliko uznapredovala tehnologija, kada postoje softveri za sve živo, nema potrebe da se na isti, tradicionalni način uče elementarne veštine čitanja, pisanja. Ne postoji ni jedan razlog da neko bude isključen.

Četvrti razlog je administracija, koja jako nervira nastavnike. Kada su dobili tu obavezu pisanja individualnih obrazovnih planova, ljudima su dati obrasci, a da nisu prošli neko dodatno obučavanje. To je vezano za svaki novinu koja nije praćena adekvatnim uvođenjem, objašnjenjem, ilustracijama.

I na kraju, vi mislite da je inkluzija toliko rabljena tema, a ja kada razgovaram sa ljudima vidim da mnogi ne razumeju šta to znači. Mnogi misle da je to obrazovanje samo dece sa teškoćama i da su isključena sva druga deca, a inkluzija znači kvalitetno obrazovanje i za decu sa teškoćama, i za decu tipičnog razvoja i za darovitu decu” ističe Ljiljana Radovanović Tošić.

Šta je sa darovitom decom?

umetnička škola 2Da li nam manjka darovite dece, ili se sa njima manje radi po individualnim planovima rada?

“Kada bi gledali po papirima, izgledalo bi da ili nemamo darovite dece, ili ih imamo vrlo malo. Čak i jako inkluzivne škole, koje su na dobrom glasu, mnogo više imaju individualnih programa nastave za decu sa teškoćama, nego za darovitu decu. Ne kažem da to tako treba da bude, ali će darovito dete pratiti svoj tempo razvoja, čak i ako izostane podrška nastavnika, za razliku od dece sa poteškoćama koja će ispasti iz sistema” kaže Ljiljana Radovanović Tošić.

Kao jedan od razloga izostanka ili smanjenog rada sa darovitom decom naša sagovornica navodi i nedovoljnu obučenosti nastavnika za rad sa takvom decom.

“Kada pogledate katalog za stručno usavršavanje nastavnika, možda je dva ili tri programa koji se tiču darovite dece, od 944 ili 945 akreditovanih koji su namenjeni deci sa poteškoćama. To vam govori kakav je stimulans u tim oblastima i onda negde ljudi odustanu. Nema planova, ali ima rada sa darovitom decom. Razgovarala sam na jednom seminaru sa mentorima koji rade sa decom koja osvajaju mnogo medalja i pitala ih o tome kako sa njima rade. Dobila sam odgovor da oni nemaju IOP-e ali imaju korpus zadataka koje rade sa darovitom decom i primenjuju ih prateći potrebe takve dece” dodaje Ljiljana.

japanske škole slajdNaša sagovornica pokazala je na mnogo načina i u toku dugog niza rada, ne samo na primeni, već i na podstreku da do primene inkluzije u obrazovanju uopšte dođe. Gotovo da ne postoji neko iz stručne javnosti u Nišu ko ne smatra da je reč o najpredanijoj zagovornici inkluzivnog obrazovanja, pa ipak ona kaže da bez obzira na svoje iskustvo, svakodnevno uči nešto novo.

Ona kaže da “ne možemo zadnjih 15 godina radnog staža provesti pričajući o penziji” i u vremenu kada je na raspolaganju toliko tehničkih pomagala, uskratiti nekom kvalitetno obrazovanje. Čak i kada naiđemo na prepreke i suočavamo se sa neuspehom.

“Nikada se nisam obeshrabrivala kada nije išlo. Nisam ja baš u svemu bila uspešna, bilo bi to i neskromno reći, ali sam za svaki neuspeh tražila razloge. Nikada nisam verovala da tu nema pomoći. Imala sam i sreću da biram uvek ljude koji imaju i kvalitet i senzibilitet, i znanje i želju da to rade. Bila sam 14 godina direktorka škole koja je zahvaljujući takvoj organizaciji rada postala model škole za inkluzivno obrazovanje, među prvih devet u Srbiji. Pa i pored svega ja i dalje učim, posebno u oblasti novih tehnologija, čiji napredak treba svakodnevno pratiti. Ne mogu sebi da dopustim da primenjujem i govorim o inkluziji, a da ne budem uvek u toku sa svim novinama” kaže za kraj razgovora Ljiljana Radovanović Tošić.

Ovaj tekst je rađen u okviru projekta“Medijska podrška inkluzivnom obrazovanju“, koji sprovodi Centar za unapređenje društvene svesti – Super građanin, a koji je podržao Centar za ineraktivnu pedagogiju. Tekst ne odražava stavove donatora. Za potrebe daljeg objavljivanja, možete ga preuzeti u celosti uz navođenje izvora, bez prethodne konsultacije sa administratorima ovog sajta. Ukoliko želite da objavite samo delove teksta (izjave) potrebno je da uputite zahtev sa obrazloženjem o svrsi korišćenja i načina na koji ćete to učiniti.
Super radio u skladu sa svojom uređivačkom politikom zadržava pravo izbora komentara koji će biti objavljeni, bez obaveze obrazlaganja takve odluke. Komentari ne predstavljaju stavove redakcije Super radia i privatno su mišljenje autora komentara. Nećemo objavljivati komentare koji sadrže psovke, uvrede, govor mržnje kao i komentare koji se ne odnose na vest koja je komentarisana. Komentari koji sadrže linkove ka drugim sajtovima takođe neće biti objavljeni.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *