Na raskršću apatije i paranoje

Ljubomir Bandović i Nela Mihailović u predstavi „Balkanski špijun“

„Sutra će biti klanica. Prijateljica moja radi u opštini, uopšte do karte nije mogla da dođe.“

Ovako se govorilo u četvrtak. „Balkanski špijun“ rasprodat je danima unapred. Zvučan naslov – i drame, i Narodnog pozorišta iz Beograda, i glumaca.

Sala se punila do 20:15h minimum. Blagi osmeh zadovoljstva iscrtavao se na licima muzičara već postavljenih na sceni. I ova je predstava (pored „Kad bi Sombor bio Holivud“) imala uživo muzičku pratnju.

Film po istoimenom scenariju gledala sam dovoljno davno i možda dovoljno mali broj puta da lik Ilije Čvorovića brzo mogu da razvežem od Bate Stojkovića i vežem za maestralnog Ljubomira Bandovića. I sve ostale likove. Ovaj već savremeni tekst osavremenjen je dodatno taman toliko da aludira na dramu koja se ovih dana dešava na ulicama naše države.

Ko se pobrinuo da dođe do karte na vreme, verujem da se nije pokajao.

Za nedelju je bio predviđen „Festen“ u izvođenju Dramskog teatra iz Skoplja. Predstava se bavi seksualnim zlostavljanjem u porodici. Neki su plakali, ja sam zevnula nekoliko puta. Pročitavši

Predstava „Festen“

kratak opis sa jedinstvom mesta – proslava 60. rođendana glave porodice, koja okuplja ostale članove – očekivala sam da na predstavu otkinem kao na italijanski film „Potpuni stranci“ (ko nije gledao, topla preporuka) gde se malo po malo razotkriva radnja i sklapaju kockice vrlo ozbiljnih priča koje prijatelji jedni o drugima ne znaju. Ovde nam se otkrije sve u prvoj trećini. Glavni lik Kristijan, kome se mešaju stvarnost i fikcija, priča kako ga je otac zlostavljao, a ostali likovi prelaze preko toga kao da je rekao neku potpuno svakodnevnu stvar i prelaze na sledeći deo večere. Jedina dilema koju do pred kraj imam je ta da li je poremećen on ili su poremećeni oni. Dramaturški ova predstava nije ispunila moja očekivanja. A naišla je na brojne pozitivne komentare. Na okruglom stolu priča se o metaforičnom značenju neregovanja na takve gorke istine, kao celokupnog nereagovanja društva nasilje u porodici. Svakako, i pored toga što predstava mene lično nije uspela da uvuče da budem deo nje, ne poričem bitnost teme i ulogu pozorišta kao institucijie koja bi takve probleme trebalo da iznese na svetlost reflektora.

Poslednja predstava u takmičarskom delu programa je „Sumrak bogova“ teatra iz Maribora. Incest na prvu loptu ovde nije bio zaplet radnje, već simbol. Pohota raste, broj živih se uz pucanj šampanjca smanjuje. Nije mi slovenački baš jača strana. Titl je na levoj strani bine, ja sam na suprotnoj strani gledališta, pa mi to malo tehnički otežava da pratim radnju, ali ne sprečava da mi se pojedine scene toliko ogade, zahvaljujući njihovom scenskom ludilu i uverljivosti s kojom igraju. U tome bih istakla Natašu Matjašec Rošker u ulozi Sofi i Petju Laboviča u ulozi Martina.

Predstava se završava poređanim skoro nagim telima ispred krematorijuma i jedinim otvorenim nacistom od početka, koji nazdravlja na proscenijumu šampanjcem s Martinom, transvestitom koji je bio u seksualnoj vezi sa svojom majkom, dok i nju nije smakao.

Predstava „Sumrak bogova“

Ovo je predstava sa koje je najviše ljudi izašlo pre kraja, jer zaista onaj nivo i realističnost grozote nije bilo lako podneti.

Ostalo je dakle da prenesem još utiske sa subotnje večeri. Krenem ja da uđem, kad nema mi karte! Ah, Bože, verovatno je ispala. Dobro, imam propusnicu svakako, znam koje je moje mesto. No, na vratima puštaju publiku samo sa crvenim kartama, a polovina ljudi koja je uspela da uđe su glumci, kritičari, žiri.

Petra i Čehov

Jedna od organizatorki, sva u svom glamuru, obaveštava dramtično ljude, koji se nadaju da će ući, da nema mesta i da će i neki koji su ušli morati da izađu. Ubrzo nakon ove hiperbole, na ulazna

vrata namiču i zavesu. Predstava se igra na maloj sceni za 80-ak ljudi, te sam tako „Višnjik“ pozorišta iz Plevena propustila i nabasala na druga neka Čehovljeva dela u komšiluku. Kad sam se sutradan latila hronike, bilo mi je drago što sam ova dva sata i 40 minuta koliko je, vidim, trajala predstava ipak provela u kafiću.

„Ući ću polako, stajaću sa strane“, objašnjavao je neki lik, tražeći da ga puste, jer mu je neko obećao da će da mu nađe mesta.

Nakon odgledanih predstava prethodnih festivalskih večeri, mislim da je to bila njihova glavna poenta – da se bude primetan, da se ne stoji sa strane, da nosimo odgovornost i za stvari koje nismo preuzeli, jer apatija danas može da dovede u paranoju sutra.

 

Naslovna fotografija: Okrugli sto nakon predstave „Festen“

Super radio u skladu sa svojom uređivačkom politikom zadržava pravo izbora komentara koji će biti objavljeni, bez obaveze obrazlaganja takve odluke. Komentari ne predstavljaju stavove redakcije Super radia i privatno su mišljenje autora komentara. Nećemo objavljivati komentare koji sadrže psovke, uvrede, govor mržnje kao i komentare koji se ne odnose na vest koja je komentarisana. Komentari koji sadrže linkove ka drugim sajtovima takođe neće biti objavljeni.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *