Muzika koja diže prašinu

Kada se na bini ispred vas nađu: saksofon, horna, kontrabas, bubanj i ritam mašina znate da ste došli na mesto na kome ćete slušati džez ili možda, bolje rečeno, u prostor u kome je džez došao kod vas. Upravo to se sinoć dogodilo u Narodnom pozorištu u Nišu, jer je vrhunski džez sastav, Big bend RTS-a, došao u naš grad i zvanično svojim nastupom otvorio 13. Naissus jazz festival u najvećem gradu južno od Beograda.

Foto: Jovan Gojković

Džez verovatno nije najpopularniji muzički žanr među poklonicima muzike različitih generacija, ali Niš svakako važi za jedno od njegovih najjačih uporišta u zemlji. Na ovakvoj reputaciji u velikoj meri možemo da zahvalimo Nišvilu i baš koračajući prema zgradi Narodnog pozorišta razmišljala sam o činjenici kako će ovo biti prvi put da džez uživo slušam u zatvorenom prostoru. U glavi listam sećanja na sve one koncerte sa Nišvila na kojima sam bila ili koje sam, zbog nekupljene karte, sa obližnje klupice u Tvrđavi kradomice slušala. Pitala sam se da li se zvuk u zatvorenom prostoru prostire drugačije, da li se saksofon „snažnije“ čuje, da li se emocija na isti način dočarava ili doživljava. I razmišljam koliko u ovom gradu ima istinskih ljubitelja džeza, da li ih je dovoljno da napune salu Pozorišta ili nas to leti ponese festivalska atmosfera pa dođemo na koncerte džez muzike ne bi li bili viđeni, videli druge, možda đuskali na otvorenom ili pokazali kako smo tih dana u trendu. Prilazim Pozorištu. Plato ispred njega je pun, posetioci različitog godišta čakaju da se vrata otvore i da njihova džez avantura počne.

 

Foto: Jovan Gojković

Dok sedim i čekam da koncert počne posmatram ljude. Jedni se upoznaju i ljube, drugi užurbano traže svoj red i mesto, neko se žali što se uopšte prodaju karte za zadnji red jer je tesno. Gledam na sat – 20:13h, i koncert počinje. Prva na repertoaru je numerra „Alone together“. Aplauz, pa priča o festivalu. Njegovoj istoriji i sadašnjosti. Organizatori nam govore da je ovo festival koji je osnovan 1981. godine od strane Bate Anastasijevića, da je prestao da se održava 1992. po smrti njegovog osnivača, ali da mu je život produžila Batina ćerka Varvara. Ne znam da li se ljubav prema muzici prenosi sa kolena na koleno, ali znam da je divno kada postoji festival iza koga stoji porodica. Od organizatora saznajemo da su razmišljali da možda preskoče broj 13, baš kao što to avio kompanije čine sa sedištima u avionima, ali da su ipak odličili da se suprodstave sujeverju i zloj sudbini. Ta sudbina je ipak, htela da ovaj Naissus fest ima 13 događaja i da mnoge stvari na festivalu budu vezane za taj broj, pa možda i nije slučajno što je koncert big benda RTS-a počeo u 20:13.

Foto: Jovan Gojković

Na početku koncerta članovi Big benda su poželeli da poput prošlogodišnjeg nastupa u jednom drugom prostoru u Nišu i u ovom dignu prašinu koja će se dugo vremena nakon njihovog nastupa slegati. Muzički program je nastavljen izvođenjem kompozicije „Cubano canta“ i numere neobičnog naziva „Breakfast wine“. Izvođenje pesama su neretko prekidali aplauzi zadovoljne publike, ali pravo oduševljenje je nastalo kada je Big bend krenuo da svira pesme koje je komponovao Duško Gojković. Posetioci su uživali u kompozicijama koje spajaju džez i etno zvuk poput numera „Samba cigano“, „Kvovadis samba“ i „Balkan blue“ koja je posebno vesela, toliko da poželiš da ustaneš i zaigraš, sa svojim partnerom ili drugaricom, ples sa puno okreta. Eh, te fuzije, na prvi pogled džez i etno teško spojivo, ali tu su znalci koji to čine na način da sačuvaju esenciju džeza. Pored savremenog, na koncertu se mogao čuti i tradicionalni džez. Na repertoaru je bila i pesma setnog zvuka i moram da priznam da sam u tim trenucima po prvi put povezala džez sa tugom.  Zvuk je imao poseban eho, a truba i saksofon kao da su vas iz daljine dozivali da zastanete i čujete njihovu priču o čijoj poruci ćete još dugo razmišljati.

Foto: Jovan Gojković

Na kraju još malo tradicionalnog zvuka, pa gromoglasan aplauz uz ovacije koji muzičare vraća na bis i numera za kraj.

Sudeći po prva dva dana festivala, one prve večeri jazza u Aleksincu i prethodne u Pozorištu, broj 13 je srećan za organizatore i publiku Naissus jazz festivala.

I da, možda je zvuk saksofona snažniji, sigurno je da se zvuk drugačije prostire u zatvorenom prostoru, ali ono što je ostavilo utisak večeri su emocije koju je džez prenosio. A što se prašine tiče, ona je podignuta jačinom zvuka i to ne samo u sali Pozorišta već i sa dna duše, jer su se asocijacije i emocije ređale kao u predstavi sa puno zapleta.

Ukoliko ste zaljubljenici u džez ili ste možda samo radoznali da doživite novi zvuk uživo imate još dve večeri pre nego što saksofoni na pozornici utihnu i horne i bubnjevi u ritmu džeza zaćute.

Naslovna fotografija: Jovan Gojković

Super radio u skladu sa svojom uređivačkom politikom zadržava pravo izbora komentara koji će biti objavljeni, bez obaveze obrazlaganja takve odluke. Komentari ne predstavljaju stavove redakcije Super radia i privatno su mišljenje autora komentara. Nećemo objavljivati komentare koji sadrže psovke, uvrede, govor mržnje kao i komentare koji se ne odnose na vest koja je komentarisana. Komentari koji sadrže linkove ka drugim sajtovima takođe neće biti objavljeni.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *