Može li fiLOVEtropija da se preraste?

Foto: Petra Nešić

Uzvrpoljila sam se. Jul je odmicao, s njim i leto, ja nijedan festival ne ispratih. Naravno, Facebook, YouTube, Instagram su prepoznali moju potragu za tim gde da se denem. Pod tim „festival” sam mislila negde da partijam, ali sam nailazila na radionice joge, ustajanje u 7h, a ja sam bila u potrazi za događajima na kojima se leže u 7h. I pritom ne mislim na noćna planinarenja, koja su mi takođe izlazila kao predlog.

I onda nam se desio Love fest.

To što su prodali dva mesta viška od broja sedišta u busu, nije nas mnogo žuljalo, jer smo se udenule na vreme u bus. Prve sam večeri bila vagon u Bajaginom voziću za „Moji su drugovi” (po ko zna koji put u životu, već imam osećaj da radim za Železnice Srbije), obišle smo ostale stejdževe, više reda radi. Pitale smo se je l’ „Love fest rasprodat“ neka marketinška fora, s obzirom na broj prisutnih. Odvukle smo se umorne posle radnog dana i radne noći u apartman, s pogledom na spisak sutrašnjih hedlajnera, skeptične da nismo greškom prerasle događaj.

Bar je petak bio sunčan i pogodan za odlazak na H20 stage, na koji smo pristigle negde oko 14h. Brčnula sam se i razmatrala opciju da pozovem desetak godina mlađu sestru da mi asistira u pisanju izveštaja, jer verovatno bolje poznaje gradivo. A mogla bih da se zakunem da je do juče šminkala lutke, sad tehnike uveliko primenjuje na sebi.

Oko 16h počeo da DJ-iše Dejan Milićević. Navirali su posetioci resetovani od prethodne noći. Mada nisam neki poznavalac elektronske muzike niti mi je to omiljeni žanr,

Foto: Petra Nešić

bio je to osetan prelaz iz chill u party atmosferu. Krenuo je neki dobar vajb, neka tako pozitivna energija, da i kad je krenula kišica… ma to je bio samo dodatni scenski efekat!

Ali zato kad je krenula da mi pada u čorbu usput i da grmi i seva i da nestaje struja, pa sam jela šniclu uz lampu, nije bilo baš tako očaravajuće. Zbile smo se u obližnjoj kafanici uz ostale glađosane rejvere i čekale da prođe.

„Hajde požuri da stignemo na Saru Jo.“
„Čekaj, molim te, kakva Sara Jo, moram da se rasanim…imaćeš sigurno prilike da je slušaš opet.“

Tako da, Sara izvini, stigle smo tek nešto posle ponoći. Brojčano je bilo bar tri puta više ljudi nego prethodne večeri, starosna granica znatno niža.

Tog sam dana prešla osnove trepa, s 6-7 godina mlađom drugaricom naše cimerke:

„To ti je smooth rap. Kombinacija rap-a i r’n’b-a.“

Odustala sam da istražujem više kad mi je pod „treperi“ na Google-u izašao predlog „Treperi Vam LCD ekran?“ Gde li sam sve ostavljala svoje godište, pa je Internet zaključio da bi trebalo više da me interesuje pokućstvo, nego ovi novi muzički žanrovi?

Kiša se negde pred kraj Fox-ovog nastupa razvalila, a ja pod kabanicom slušala propovest najpoznatijeg trepera u Srbiji (tako su mi objasnili):

„Poštuj majku, poštuj oca
Poštuj sebe, poštuj Boga
Sestru, brata, ženu, decu“

Gabriel je drugi s leva ako niste odmah zaključili
Foto: Petra Nešić

Gabriel, naš drug Kubanac, koji je došao da se zaposli u Srbiji, rekao je kako ne razume reči, ali je muzika koju momci izvode odlična.

Onda je usledila Senida. Da je u nekim svakidašnjijim uslovima krenula kiša pre njenog nastupa, odavno bih ja bila negde na suvom. Ovako, nisam imala puno izbora, te mogu da posvedočim da je njena jaka energija je bila neosporna i njen stajling krajnje… neobičan. Ne bi me čudilo da su današnje klinke od nje pokupile foru da nose šarene pamučne čarape preko gležnjeva, koje se uglavnom ni uz šta ne slažu.

Love Race učesnici
Foto: Petra Nešić

Đuskale smo u blatu do jutra uz Gaja Gerbera, a onda se vraćale kuće pored liciderskih srca iza zaključanih polica, punih brzih hrana i toplog klasja kuvanog kukuruza kome Marija nije odolela.

„Pogledajte, story od pre 11 minuta. Ima ljudi na bazenu, nema veze što se sprema pljusak“, tako je počela nedelja.

Stigle smo na samu kulminaciju žurke, usput nalete na mini koncert S.A.R.S-a u parku, srele sportske tipove koji su se

spremali za Love Race i momke koji su tražili kartu za treće veče Love festa.

Bend „Maika“ nikad nisam slušala. Međutim, verovala sam Mariji na reč, da su ostavili jak utisak prošle godine na Revolution-u, u Temišvaru, te smo se zaputile u 21:30h na Live.

PRAZNO. Nastupi predviđeni za 21h ne počinju. (S ovim Viva Vops-om što im ime zvuči kao Nero bonbone i Pmua patike, i što je trebalo u 20h da krenu tek nemam pojma šta je bilo.) „Izgleda da ste vi jedine koje su ispoštovale satnicu“, komentariše neko. Koristimo nedostatak gužve da uđemo u bekstejdž i napravimo intervju s Idom Prester. Kuliramo na lejzi begovima narednih pola sata.

U bekstejdžu s Idom
Foto: Petra Nešić

Maika je keva!

Zaista, uprkos publici koja se tek skupljala, članovi benda su se tako dali, da je i većina onih koji su tu došli zbog znatno poznatijeg S.A.R.S-a i Dubioze, skakala, plesala i bila obuhvaćena njihovom pozitivnom energijom. O tome više reči uz intervju.

„Ne možete s tom narukvicom u bejstejdž.“
„Ok. Možete li da pozovete nekog od članova Dubioze?“
(„Ma ajde, nije to moj posao“, radnik obezbeđenja zvuči kao džangrizava šalteruša.)

Ali, mi smo strpljive, tako da smo proćaskale sa Vedranom, pre nego što smo se zaputile na Fire. Naravno, prenećemo vam i te detalje.

Tragovi rejvovanja po blatu
Foto: Petra Nešić

Trošim poslednje tokene na pileće belo. Gabriel, naš drug Kubanac naravno nije razumeo ništa od tekstova:

„Perspektiva, perspektiva
stvarnost nam je crno – bela, a budućnost siva
perspektiva, perspektiva
svima nam je svima siva perspektiva“,

ni

„Ovo himna je generacije zivimo od sekiracije
ovo himna je generacije
u šupku civilizacije“

jer da jeste, napustio bi naša blatna polja, umesto da rejvuje na njima.

Gacale smo kroz masu da nađemo njega i ekipu. Nikad divnijeg bljuzgavog iskustva! To te ljudi pridržavaju da se ne stropoštaš, daju ti ruku, prave prostora da prođeš… To je takva jedna fiLOVEtropija, neki neopisivo lep osećaj! To verujemo da je razumeo svako ko ne zna ni reči srpskog.

Sviće uz Marka Karolu.

Foto: Petra Nešić

Žao nam što propuštamo after na bazenu. No, možda bolje after, nego bus, za koji smo već kupile karte.

Gledamo videe, fotke i držimo fige da se ovi osećaji nikad ne prerastu! A ako se kojim slučajem prerastaju, ona bismo, da ih prizovemo opet u naša leta, zapevale strofu Bojane Vunturišević, na čiji smo nastup prilično okasnile prve večeri:

„Kažu da tripujem
Lete tridesete dok se tripujem
Da sam opet dete
Kao Bože pravde ti što spase
Zašto ne znam da odrastem“

Super radio u skladu sa svojom uređivačkom politikom zadržava pravo izbora komentara koji će biti objavljeni, bez obaveze obrazlaganja takve odluke. Komentari ne predstavljaju stavove redakcije Super radia i privatno su mišljenje autora komentara. Nećemo objavljivati komentare koji sadrže psovke, uvrede, govor mržnje kao i komentare koji se ne odnose na vest koja je komentarisana. Komentari koji sadrže linkove ka drugim sajtovima takođe neće biti objavljeni.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *