Leteći Banaćanin u epizodi: Kad je voz stigao na vreme

Portret Letećeg Banaćanina
iz pera Dimitrije Savić

Kiša… Ne postoji gora vremenska pojava kada si dete. Kada te zatvori u kuću i oduzme ti slobodu. Slobodu koja se danas izgubila, jer je detetu draže biti uz kompjuter, nego do besvesti jurcati za loptom. Zajedno sa onima, koji su najsuroviji u iskrenosti trenutka.
Ne postoji ni ništa lepše od kiše, kada si sa njom. Kada žrtvuješ svoju ,,glupavu“ glavu kako bi joj dao kišobran. Glumiš muškost i kavaljerstvo, da bi jednog dana bio povređen i onda opet posle nekog vremena, ponovo sve isto uradio.

Jednog jesenjeg kišnog jutra, bio sam na železničkoj stanici. Namrštenog lica kao i starac što tu spava jer nema gde drugde. Novine nisam kupio. U njima piše isto ono što i juče, pisaće tako i sutra. Samo se horoskop menja, ali opet se sve isto dešava. Ni zvezde više nisu ono što su nekada bile.

Ona je bila sama na peronu. Kofer je bio pored nje, što mi je govorilo da ne čeka nekog, već da putuje. Nekako sam se nadao da ćemo biti u istom kupeu. Njen govor tela mi je ulivao sigurnost, da je možda baš ona ta, sa kojom neću putovati samo do sledeće stanice. Već negde dalje. Bez povratne karte. Mislio sam kako mogu ceo život njene kofere da nosim sa sobom.

Voz je stigao u stanicu. Nekim slučajem na vreme. Baš onda kada treba da kasni, nije kasnio. Prošli put kada sam žurio nije ga bilo dva sata. Sada kada nigde ne žurim on je stigao na vreme.

Nisam ni stigao da se ponudim da joj unesem kofer u vagon, već je ušla. Mislim se – kako me nije videla? Da li je gledala filmove? Psovao sam dan kada nas je fantastika sve fascinirala i to jutro kada je voz stigao na vreme.

Srećom bilo je mesta u kupeu gde je ona sela. Ušao sam, nisam ni pitao da li je slobodno. Moralo je da bude. Baka, ona i ja postali smo saputnici od Niša do Beograda.

U 4.00h voz je krenuo. Mislim u sebi kako imam jedno sedam sati putovanja sa njom. Doduše i sa nekom bakom, ali ona je svakog trenutka mogla da zaspi i više nikada da se ne probudi. Zaspi, bako, bar na tren – mislio sam u sebi.

Kiša je i dalje padala. Voz klizi po šinama kao da smo u Japanu. Nisam mogao da verujem da je vreme i ovoga puta protiv mene, samo u obrnutom smislu. Ne treba da žurim, kad ono žurim.

Slučajno sam skrenuo pogled i pogledao u nju. Nasmešila mi se. Video sam da joj fale tri zuba. Onda sam shvatio da su penzije stvarno male, da ni zdravstvo i nije baš besplatno, kada bake moraju da budu bez zuba. Posle toga sam opet pogledao u onu devojku sa stanice i maštao o tome kako nam je mala penzija. Kako imamo zajedničku protezu i ručamo na smenu. Sve do trenutka kada joj ne kupim ,,koregu“ i počnem da jedem samo kašu.

Taman kada sam hteo da prekinem tu prijatnu tišinu, stavila je slušalice u uši. Baksuz nad baksuzima. Taman sam nešto progovorio u nadi da će me čuti, kad ono ništa od odgovora, već se baka ubacila.
-Čekaj sinko samo da uključim slušni aparat. Šta si ono pitao?
-Ništa bako! Nema veze. Samo Vi odmarajte.
Nisam ni stigao sa završim rečenicu, baka je već ispričala poslednjih deset godina svog života. Bilo je negde oko 6, ujutro kada je počela sa pričom ,,u moje vreme“. Nisam slušao. Samo sam gledao u ona dva zatvorena kapka. Maštajući opet – možda mene i nju zamišlja.

Voz je i dalje brzo išao. Vremena mi je sve manje da saznam nešto o njoj. Zato sam o baki znao i više nego što ona zna. Znao sam da joj osim zuba, nedostaju unuci, koji žive negde u Nemačkoj sa njenim sinom i maćehom.

Devojka sa stanice se nije micala. Verovatno je spavala. Svojim slušalicama uspela je da se distancira od bakinog slušnog aparata, a i od mene. Jedino nije mogla od mog pogleda. Možda nije želela, ali verovatno nije ni znala da je gledam.

Čula se sirena i stigli smo u stanicu. Kao da je osetila da smo stigli. Posle samo 4 sata putovanja vozom, mi smo stigli. Mislio sam sa je oboren državni rekord.

Ljubazno sam se pozdravio sa bakom. Devojci sam ljubazno ponudio pomoć oko kofera, ona me je još ljubaznije odbila. Kasnije sam na stanici video razlog njenog putovanja. Čekao ju je on. On koga je ona videla ispod svojih kapaka dok je putovala. Neko zbog koga možeš da ne slušaš baku iz voza. Neko zbog koga možeš da odbiješ kavaljerstvo.

Kada sam se osvrnuo oko sebe, shvatio sam da sam na železničkoj stanici „Prokop“ i da nemam pojma kako da stignen do autobuske stanice. Sreća pa sam imao par desetina evra za beogradski taksi.

Super radio u skladu sa svojom uređivačkom politikom zadržava pravo izbora komentara koji će biti objavljeni, bez obaveze obrazlaganja takve odluke. Komentari ne predstavljaju stavove redakcije Super radia i privatno su mišljenje autora komentara. Nećemo objavljivati komentare koji sadrže psovke, uvrede, govor mržnje kao i komentare koji se ne odnose na vest koja je komentarisana. Komentari koji sadrže linkove ka drugim sajtovima takođe neće biti objavljeni.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *