Leteći Banaćanin u epizodi: Beogradska autobuska stanica

Portret Letećeg Banaćanina
iz pera Dimitrije Savić

Dušan Kovačević u svom kultnom filmu ,,Ko to tamo peva“ prikazao je jedno tipično putovanje autobusom sredinom dvadesetog veka. Od tada se nije mnogo promenilo u putovanjima autobusom, a nisu ni autobusi. Pijani putnici, blesavi vozači, ovi, oni, njihovi i naši. Tokom jednog putovanja shvatiš mentalitet jednog naroda, kulturu, upoznaš budućeg saputnika kroz život ili se desi da život i izgubiš. Nastavak filma nikada nije snimljen. Niti je snimljen drugi deo, koji bi bio pre prvog dela. Ako mene pitate, radnja bi bila na glavnoj autobuskoj stanici. Na onom mestu odakle polazimo i gde prvo dolazimo. Početak i kraj.

Razgovor na engleskom jeziku:

– Zdravo! Imam problem. Treba da stignem u Nemačku, ali mi fali 10$. Da li možete da mi date? Stvarno ne znam šta da radim?
U momentu postavljam pitanje na srpskom:
– Ronaldo? Da li si to ti?
Minut ćutnje.
– Ronaldo bre! Ti si! Pa pre dva meseca bio si na novosadskoj stanici. Tražio si mi 100RSD do Kikinde. Šta radiš sad ovde??
– Eeeee! Kako si me samo prepoznao? Svaka čast kume! Za ovo prepoznavanje treba da častiš.
– Što da častim?
– Pa znaš ono kume kao – žena, deca, baba, tašta, druga žena, druga deca i tako.
– Ma častiću te nije problem! Nego, šta radiš sad ovde?
– Dobio sam unapređenje!
– Molim?
– Ma pazi kume…

Put me je naneo da budem pristutan od sabajle na beogradskoj autobuskoj stanici. Čekao sam prevoz za svoj grad. Kod nas se uvek sve čeka kao na šalteru. Kad ono šalter i na stanici. Red dugačak. Ne možeš da ga izmeriš. Mislim red. Stignem do šaltera, kada nema šalteruše već šalteruš! Nisam siguran da se tako kaže, ali treba biti ravnopravan prema polovima. Ljubaznost na vrhunskom nivou koju možeš očekivati u šest ujutru. Za nekoga je dobro jutro, a za ove druge laku noć. Šalteruš je bio odan svom zanatu, kao svaka njegova koleginica u bolnici, socijalnom, ne daj bože pošti. Kupio sam kartu, okrenuo se oko sebe i video…

Unutar stanice postoje samo tri do četiri klupe, gde se srpska buržoazija koja koristi autobus poređala kao sardine ili kao autobusi kada je neki politički miting. Nemam gde da sednem, neću ni da stojim. Mogao sam, ali neću iz inata. Sedam u kafanu, tu odma pokraj perona ispijam prvu kafu i gledam. Gledam ljude koji negde idu. Mislim zato su i tu, ne? Niko tu ne prosjači. Ne završavaju se poslovi ispod ruke, iako većina smrdi na znoj baš tu ispod ruke. Odgovorno svi bacaju pikavce u pepeljare. Smeće čiste za sobom k’o Japanci.

Ispijam svoj hladan nes i i dalje samo posmatram. Nema wi-fi na stanici nigde, svoj net nemam, pa šta drugo da radim. Mislim u crkvi posle molitve lagano se uključim na njihov wi-fi (šifra: crkvaneizdajefiskalnizasveće), a wi-fi na autobuskoj stanici nije potreban. Mislim, kao da se nešto čeka. Nije to železnička stanica. Daleko bilo. Zato sad i vozovi idu na Prokop. Da se što više udalje. Prolazi tako jedan lik. Žuta košulja na kratke rukave, iscepan teksas šorc i sandale, sve sa čarapama. Odma’ se vidi da nije naš. Iza njega idu Bica i Dželjana. Obe porasle, obe po 100kg i više. FILE papuče ali bosa noga. To je ta razlika izmežu nas i ,,Evrope“. Oni imaju para i za čarape. Šeta potom neki dedica. Nosi karirani ceger za pijacu sa pokvarenim cibzarom, pa sve kipi. Potom neko trči. Juri! Kasni! Zamisli, moguće je da neko kasni na autobus koji kasni. Popio sam kafu…

Odlazim na peron da sačekam autobus. Autobusi dolaze i odlaze, kad čujem razgovor na engleskom jeziku. Dve cure, lepe k’o Britanke, komentarišu vozni park. Govore kako su ovo tipični autobusi ovde i kako im se sviđa što je sve nekako retro. Kao da imamo sindrom Amiša. Lepo je to sve nama objasnio Dušan Kovačević. Kako jeste, kako je bilo i kako će biti. Savršeni prezent perfekta i futura. Svi mi negde žurimo i jurcamo, ali samo Romi na kraju pevaju. Takva je naša kultura. Romi su Romi, ali u predstavi Cigani lete. Mi gde letimo? Nigde! Samo na točkovima sa povratnim kartama. Jedino je Ronaldo kupio kartu samo u jednom pravcu.


– Šta da pazim? Kako si bre unapređen?
– Pa lepo. Gledao sam filmove sa Brus Li. On priča engleski. Ja tako naučio i gazda me poslao ‘vamo.
– Koji gazda? Imaš gazdu?
– Ma da bre. Tarifa je super. Radim samo ovaj posao. Ne moram posle da skupljam prazne flaše.
– Pa dobro je ako si zadovoljan.
– Ma čuuuj zadovoljan. Nego kume, daj koji dinar, a da ne kažeš da si mi dao!
– Evo ti! Uzmi!
– Daj i cigaru ako imaš!
– Izvoli!
– E fala kume! Valjda će da dođe taj autobus.
– Valjda ‘oće!

Super radio u skladu sa svojom uređivačkom politikom zadržava pravo izbora komentara koji će biti objavljeni, bez obaveze obrazlaganja takve odluke. Komentari ne predstavljaju stavove redakcije Super radia i privatno su mišljenje autora komentara. Nećemo objavljivati komentare koji sadrže psovke, uvrede, govor mržnje kao i komentare koji se ne odnose na vest koja je komentarisana. Komentari koji sadrže linkove ka drugim sajtovima takođe neće biti objavljeni.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *