Kod novih knjiga volim samo miris

knjiga i devojcica

Foto: Super radio

Većina mojih prijatelja, koji su ljubitelji knjiga imaju svoje specijalne metode čitanja i čuvanja knjiga. Ta njihova lična pravila između ostalog podrazumevaju da knjiga mora da se drži nežno, da se listovi okreći pažljivo i polako, „ne na krajevima, nego na sredini“, ne onako da prebiraš punom šakom, nego list po list.

Znam, i među vama je onih koji bi mi zavrnuli šavove na bukmarkeru, zbog zarozanih listova i „ušiju“ na krajevima.

Ali da vam objasnim. Kod novih knjiga volim samo miris i ono neponovljivo uzbuđenje, kada unapred znam da u ruci imam nešto što ću s užitkom da pročitam. Ostatak moje ljubavi i to veliki deo, knjiga mora da „zasluži“.

Dobro je da ima posvetu i da je upućena baš meni. Još bolje, da posvetu samo ja razumem. Volim kada znam ko je pre mene čitao knjigu, ali gušt mi je i da ne znam, pa da nagađam.

Kad sam kao mlađa pozajmljivala knjige iz biblioteke, pa kad me puste da biram, ja izaberem onu sa najviše „tragova“. Znam da mnogi to osuđuju, ali čitava jedna prepiska među generacijama zna da se povede pod koricama jedne knjige. Neodoljivo. Štampano u ograničenom tiražu. Jedan jedini primerak.

Foto: Super radio

Foto: Super radio

Volim kad neko ostavi svoju misao, neočekivanu i smelu i volim kad mi idu na živce oni što podvlače opšta mesta, kao da izvlače definicije iz biologije i fizike. Nije greška u kucanju i to volim.

Bila sam povremeno ljuta na one što ostavljaju poruke nekom tamo, a u poruci promašena tema. Pa opet danas kontam, lepo je da je neko očekivao da će poruka doći do prave osobe. Danas to više niko ne očekuje od jedne knjige. Još su mi smešniji oni što ostave neku tajnu, otkriju ko im je simpatija recimo i misle niko to neće videti.

Svojevremeno su me posebno iritirali kradljivci listova. Ti su najgrđi, mislila sam tada. Prirede ti ono „Imao, pa nemao“. Posebno oni što otrgnu poslednju stranicu. Uvek sam verovala da je to zavera, nečuveni bezobrazluk. Pa opet, zbog takvih sam bila prinuđena da tragam, da se pomučim da saznam kako se završava kniga. I možda vam deluje naivno ili kao čist mazohizam, ali ni danas ne proveravam da li knjiga ima kraj.

Mora da su me ti ljudi toliko izveštili da sam otišla i korak dalje. Jednom sam kupila polovnu knjihu i to drugi deo, na nekoj tezgi u Knez Mihajlovoj u Beogradu i našla sam drugi deo dve godine kasnije na niškoj Auto pijaci. Ni jednog trenutka nisam sumnjala da ću naći prvi deo i to knjige koja je štampana 30tih godina prošlog veka.

Samo preko jedne vrste krađe nisam prešla ni danas. Jednu knjigu pesama uzimala sam u više navrata, i u svakom primerku, falila je neka druga pesma. Nisu me nervirali što cepaju listove, nego zato što je izgledalo da tog pesnika vole više od mene. A ja sam mislila da sam jedina. Oni su bili spremni i da ukradu listove. Pih. Ti su me baš nervirali. I sada je tako.

Autor: Đorđe Radošević

Autor: Đorđe Radošević

Eto i to volim. Da kupujem stare knjige. One u kojima nanjušim posebne pređašnje čitaoce, plaćam bez cenjkanja. Jednom sam poslednji novac dala za jednu u kojoj je stranica bila obeležena starom fotografijom, koju je neko poslao iz Kanade rođaku u Srbiji. Na njoj su bili otisci nečijih koraka u snegu. I dan danas nagađam čiji su i pritom ne želim da saznam čiji su zaista.

Posebno volim da kupujem od onih koji i ne znaju šta mi prodaju, jer imam osećaj da sam lovac na izgubljeno blago koje je svima pred nosem, ali ga ne vide. I mrzim one što znaju šta mi prodaju, pa me gnjave, pametuju i žele da mi pomognu u izboru. Nije nego. Knjige volim da biram sama. A i njih ne mogu da pređem. Uvek traže više od onog što sam spremna da dam.

Jedino što me rastužuje u vezi knjiga je kada naiđem na neku koja 20 godina stoji nepročitana. Nevina, a stara. Niko je nije pipao, niko listao, niko ukrao, niko želeo nešto njeno da zadrži samo za sebe, ili da da nekom posebnom. Niko je nije oskrnavio, utisnuvši tragove svojih misli po marginama, niko verovao da je razume bolje od drugih, niko shvatio da ga ona razume bolje od njega samog.

Kad na i u knjizi nema tragova čitanja, to je kao da nije ni morala da izlazi iz štamparije. Zalud su žuljali prste slovoslagači, zalud je presa gnječila prazan papir…To mi liči na jednu ženu koja se od malena ne smeje, ne mršti, nikad…da ne bi napravila bore…

Eto, to su moji izgovori. To, i uverenje da se među mojim najraskupusanijim knjigama krije najveći broj mojih sećanja na drage ljude koji su ih čitali, preporučivali meni, raspravljali i komentarisali njihove redove…i ostavljali svoje tragove.

Super radio u skladu sa svojom uređivačkom politikom zadržava pravo izbora komentara koji će biti objavljeni, bez obaveze obrazlaganja takve odluke. Komentari ne predstavljaju stavove redakcije Super radia i privatno su mišljenje autora komentara. Nećemo objavljivati komentare koji sadrže psovke, uvrede, govor mržnje kao i komentare koji se ne odnose na vest koja je komentarisana. Komentari koji sadrže linkove ka drugim sajtovima takođe neće biti objavljeni.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *