Šta će meni biologija, hemija istorija, da učim Turke?

ko smo mi tekst„Dobro, ali šta će meni biologija, hemija, istorija? Učim tamo za Turke…“ kaže jedan srednjoškolac drugom, umoran od tih „nepotrebnih predmeta“, kad on, zaboga, ide u stručnu školu! Na isti način se osećaju i klinci iz umetničke, prokleti matematikom koja im je daleko od poimanja, još dalje od srca.

Slažem se da ima apsurdnih slučajeva, te je na jednom studiju dizajna psihologija najteži predmet gde se slavi kad se dobije šestica. Ne kažem da i dizajn nema veze sa psihologijom, ali gradivo treba prilagoditi studijskoj grupi.

Ipak, to je visoko obrazovanje i ljudi koji tu slušaju o onome čime će sutra da se bave, prošli su određene testove opšte kulture i podrazumeva se da su kroz srednju školu (ma kako ona stručna bila) stekli upravo to – opštu kulturu.

To je izgleda ono što današnja deca ne shvataju, da će im trebati ta istorija, geografija, biologija, hemija i osnovna matematika, jednako kao i pismenost, jednostavno da ne ispadnu glupi u društvu!

Den Simons je u jednoj od svojih knjiga („Ilion“) opisao društvo budućnosti koje je nastalo upravo na principu – to mi neće trebati u životu. Veštačka inteligencija je toliko uznapredovala da zamenjuje ljude u svemu – počevši od onih najtežih poslova, preko kuvanja, transporta i svega ostalog za šta je potrebno ikakvo znanje!

Ti ljudi zapravo idu od jedne žurke do druge, širom planete, a ostalo je ljudi na čitavoj planeti koliko u jednoj današnjoj metropoli. Takav način života stvorio je i potpuno nove vrednosti.

Niko od njih ne zna da čita, a kamoli piše i bukvalno sve što žele moraju preko mašina, koje i same počinju da imaju sopstvene ciljeve. Ali nismo ovde da razmatramo distopiju.To je samo jedan mogući scenario, ako želimo da se bavimo „samo onim što će da nam treba u poslu kojim želimo da se bavimo“.

Jer, budimo realni, za mnoge ljude već danas ne postoji polje interesovanja šire od posla kojim se bave. Jer kad premoreni dođu s posla, progutaće bilo koji servirani sadržaj – bila to sapunica, rijaliti, film nabudženih efekata ili pak igrica nabudženih efekata. Sate provodimo gledajući smešne klipove životinja (nemojte pogrešno da shvatite, neke mačke su STVARNO urnebesne!) ili pijane Ruse, ili blamove ovih ili onih.

Sunovrat kulture ima korene u različitoj definiciji dokolice. Nekada se taj pojam odnosio na sve ono što se dešava kad nismo na poslu, uključujući tu i hobi, tipa baštu, i bioskop, pozorište, druženje sa prijateljima, večeru sa porodicom. Danas je to isključivo vreme u kom ne radimo ništa. Ili bar ništa za šta treba bar malo pokrenuti sive ćelije ili preumorne mišiće.

Znači kliktanje mišem može da prođe. Čitanje knjige već zahteva malo veće angažovanje (osim kad je Danijela Stil u pitanju). O odlasku bilo gde, makar do prodavnice, da i ne govorim.

Zapitajmo se – „ko smo mi; odakle dolazimo; kuda idemo“ (ovo je inače naslov slike Pola Gogena) kad nam je teško da steknemo opštu kulturu i upražnjavamo aktivnosti koje nas razlikuju od mašina sa jedne strane i od majmuna sa druge?

Super radio u skladu sa svojom uređivačkom politikom zadržava pravo izbora komentara koji će biti objavljeni, bez obaveze obrazlaganja takve odluke. Komentari ne predstavljaju stavove redakcije Super radia i privatno su mišljenje autora komentara. Nećemo objavljivati komentare koji sadrže psovke, uvrede, govor mržnje kao i komentare koji se ne odnose na vest koja je komentarisana. Komentari koji sadrže linkove ka drugim sajtovima takođe neće biti objavljeni.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *