Kiša, b(j)es i pospanost na Arsenal Fest-u 2018-e

Dođu tako „sve-pod-konac“ gospoda koja bi da kažu po koju o tome kako je glavni preduslov za kvalitetan provod pun džep, pristojan smeštaj i siguran prevoz.

Tako isto je bilo i kada se povela reč o tome da se ide na ovogodišnji Arsenal fest.

„Dobra imena dovode ovi, al ne isplati mi se to, treba puknem najmanje 50 evra, nije to malo…“, „brate, će dođu oni i u Niš nekad, ko će se napinje do Kragujevac, drugi put…“, „znači, be, ta vozačka, uvek si na sigurnom, ko će se maje po autobusi i vozovi…“,  „ma ćuti, iznapeo sam se s ispitni rok, nisam video beli dan, da me maneš s festivali neki tamo.“, „sine, je l’ imate kupatilo u kampu… a ponesi neko povrće, valjalo bi da se skuva nešto tamo, nemoj brzu hranu, mora nešto na kašiku…“.

Normalna osoba ili „sve-pod-konac“ gospodin obično ima u vidu da odabere garderobu odgovarajuću vremenskim uslovima, proveri prognozu za naredna 3 dana, osigura adekvatno prenoćište u vidu šatora, i, naravno, ne sme da oskudeva ni u finansijskom pogledu… Mi smo se, međutim, odlučili da skrenemo s uma bez žmigavca,što dalje od uobičajenog koloseka racionalne raskrsnice prepustivši se na (ne)milost lokalnih vozača koji su krenuli iz Niša svojim putem, dok smo se mi nadali da će nam se ceste ukrstiti i naći zajedničku tačku do Kragujevca…

Nakon što smo uspešno stigli do krajnjeg cilja – kamp Arsenal festa, nisam znao šta može da nas očekuje. Čini mi se da je Ana upala u neki anti-dodolski trip tih dana, bojkotujući savremene metode merenja stepena celzijusovih. Zamišljao sam da verovatno pokušava da kroz petodnevne molitve Dažbogu osigura toliko priželjkivane, sunčane dane – “Daj bože, Dažbože!”. Čak mi se i ljutito protivila kad god bih joj predložio da upalimo sajt za vremensku prognozu. Nakon više puta postavljenog istog pitanja, izgledalo je kao da se ozbiljno naljutila. Počeo sam da se plašim za sebe jer ako bi morala da prinese i žrtvu bogu Sunca za dobrobit festivalskog putešestvija i vedrog neba možda sada i ne bih pisao ovaj tekst…

Već drugog dana prestali smo da budemo pobožni. Molitve su pale u vodu tog istog dana ujutru, a voda (kiša) – direktno na naše vreće u kojima smo spavali pod otvorenim nebom. Ali, ništa za to, jer klin se klinom izbija, što znači da je vreme za bazen. U najavi za današnji dan nigde ne stoji „upala pluća“ (možda je to gost iznenađenja). Međutim, mi se ne obaziremo na posledice i nastavljamo dalje.

Inače, moram da napomenem da je vreme provedeno u kampu a i na samom festivalu, teško opisati linearnim tokom. Dok smo sabirali utiske  dešavalo se da pomešamo čiji je nastup bio kog dana usled velikog broja izvođača, dva stejdža i još propratnog programa. Pored puno bendova, ni kamp nije zaostajao po brojčanosti, te su tu bili ljudi različitih godina, kapaciteta jetre i karaktera, ali sve ih je povezivao isti  osećaj zajednice i  delovalo je kao da se većina zna prilično dugo (što je možda i tačno). Takođe bih spomenuo i ljude iz organizacije kampa koji su bili vrlo uviđajni i ljubazni prema nama. Usled nedostatka šatora, ponudili su nam da rančeve ostavimo kod njih, a u slučaju kiše, mogli smo da spavamo u jednom ogromnom šatoru koji je služio za dnevni boravak gde je postojala mogućnost i da se dopuni baterija na telefonu. Za muziku i ozvučenje u kampu bila je zadužena ekipa koja se odomaćila u jednom rovu a svoju teritoriju označila obeležjem fudbalskog kluba Čelzi. Koliko ih je bolela briga za bilo kakve podele dokazuje i to da je i pored obeležja njihovog omiljenog kluba, jedan lik prikačio zastavu Liverpula. Da barijere ne postoje u navijačkom smislu, pa tako i muzici, pokazali su i kroz široko poznavanje različitih žanrova.  Tu se moglo čuti sve što (ne) možeš da zamisliš u ovakvom kampu – od folka do metala. I na kraju, da bismo pročistili naše duše od sotonskih rifova i stihova i prepustili se salonskoj uglađenosti prosvećenih intelektualaca, usledila je prava katarza – Bah.

Treći dan je takođe zanimljivo počeo. Naime, u osam ujutru, neko je sve kampere obradovao Kneževim refrenom kultne pesme „Da l si ikada mene voljela“ koji postoji u verziji od 10 sati (imam utisak da smo je mi slušali samo dva sata). Po mom mišljenju, ta ponavljajuća cikličnost u stihovima je nešto što svako treba da doživi sledećeg jutra mamuran i neispavan nakon odlične svirke koja je trajala do kasno u noć. Tu enma dileme – ili bi vam bilo simpatično ili biste poludeli.

Možda neko misli da nije realno, ali zaista je moguće da bez organizovanog prevoza, tople sobe sa krevetom i kupatilom i debelog novčanika uspeš da provedeš tri dana na Arsenal festu. Naravno, sve to pod uslovom da nisi perfekcionista što se tiče higijenskih uslova jer ne voli svako da spava po šatorima u prirodi, što je skroz razumljivo. Ali ono što će mi  uvek pasti na pamet kad se neko žali na prevoz jeste lik koji je bajsom došao do kampa i tom prilikom prešao oko 100km. Ono što će me uvek oduševiti kada se neko žali na kondiciju je isti lik koji je pre polaska kući dok su se svi raspadali od umora, umesto goriva sebe dopunio rumom, da ne kažem dopingom, (spavaš li mirno Lense Armstronže?) i krenuo kragujevačkim drumom nazad, kao da je potpuno svež i odmoran.

Izgleda da je jedino njemu bilo sve pod konac.

 

A kako je bilo meni i Ani Bjes možete čuti u dvočasovnoj radio emisiji koju smo realizovali uživo na Super radiju 28. juna s početkom u 12h, te vam ovom prilikom dostavljamo snimak.

Tekst: Jovan Veljković

Voditelji emisije: Ana Bjes i Jovan Veljković

Tonski realizator: Ana Bjes

Posebnu zahvalnost za podršku i rešavanje tehničkih nedoumica tokom realizacije ove emisije dugujemo Jovanu Prokopoviću i Dejanu Šobotu.

 

Super radio u skladu sa svojom uređivačkom politikom zadržava pravo izbora komentara koji će biti objavljeni, bez obaveze obrazlaganja takve odluke. Komentari ne predstavljaju stavove redakcije Super radia i privatno su mišljenje autora komentara. Nećemo objavljivati komentare koji sadrže psovke, uvrede, govor mržnje kao i komentare koji se ne odnose na vest koja je komentarisana. Komentari koji sadrže linkove ka drugim sajtovima takođe neće biti objavljeni.

Jedan komentar na “Kiša, b(j)es i pospanost na Arsenal Fest-u 2018-e

  1. Ovo je sjajna emisija! Hvala vam što ste me podsetili na sjajan provod na Arsenalu 08! Vidimo se tamo sledeće godine! 😉




    1

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *