Kad Filmski susreti postanu Ljudski susreti

Ima ljudi koje slučajno sretnemo, o kojima ne znamo puno toga, za koje nismo sigurni kada i da li ćemo ih ponovo sresti, a koji na nas ostave snažan utisak, toliko jak da poželimo da napišemo tekst o susretu sa njima.

U vreme Filmskih susreta Tvrđava nije samo mesto okupljanja glumaca i publike, već je ona i mesto na kome se susreću različite ljudske priče sa kojima dolaze i odlaze ljudi koji je tih dana posete.

Volim da posećujem kulturne događaje u Nišu, gradu u kome živim, jer volim književnost, muziku, pozorište i film. Koristim priliku da u poslednjih nekoliko godina u bioskopima i na filmskom festivalu pogledam domaće filmove jer za razliku od 90-tih i početka 2000-tih oni više nisu fokusirani na ratnu tematiku i nesreću koja je krajem prošlog veka zadesila ovo geografsko područje.

U njima se sve više obrađuju one važne i raznolike teme poput: života naših poznatih književnika ili generacije sportista koje su našoj državi u prošlosti donele medelje sa svetskih takmićenja, ljubavi, drugarstva, dileme otići ili ostati u zemlji, otuđenosti i sve većeg nerazumevanja među generacijama…

Kraj leta poslednjih godina obogaćivala sam odlaskom na Filmske susrete, ali za razliku od prethodnih godina spletom različitih okolnosti ove godine sam na festival išla sama.

Dobro poznajem ovaj deo grada i sugrađani me prepoznaju po belom štapu koji ponosno držim ispred sebe, jer iako me na neki način obeležava, on je simbol moje samostalnosti.

Koristim ga da bih uočila različite prepreke na putu, građevinske materijale od kojih su staze, trotoari i zgrade sazidani, stepenište i još puno toga. Ove godine baš krajem leta bilo je, zbog građevinskih radova u centru grada, više prepreka nego što je to uobičajeno.

Volim film, ali ove godine sam kulturne događaje u gradu posećivala ređe nego prethodnih, pa mi je falila doza pozitivne energije i onog prebacivanja u neki drugi svet koji oni na neko vreme donose. Nije bilo dileme da su Filmski susreti ono što mi je potrebno i događaj koji bez obzira na sve okolnosti neću propustiti.

Nakon projekcije prva dva filma koja sam odgledala i predstavljanja glumaca publici koje se bližilo kraju ustala sam lagano izlazeći iz svog reda ne bi li se ubacila u masu koja će mi biti dodatni orijentir prilikom izlaska iz Letnje pozornice.

Baš u tom momentu žena koja je sedela pored mene pitala me da li želim da sa njima izađem iz pozornice.
Ovo pitanje je bilo divan početak jedne tople ljudske priče, naizgled iste kao priče milion drugih ljudi koji se slučajno negde sretnu, ali ipak, na svoj način posebne.

Od te večeri kada god sam sedela pored Slađane i njenog supruga u pauzama između projekcija filmova pričali smo o onome što smo upravo odgledali, sumirali utiske o glumcima i likovima koje su igrali.

Nije bilo onih oubičajenih pitanja zašto i kako sam došla sama, kako se usuđujem da se noću vraćam, gde mi je pratilac ili asistent i imam li porodicu kada, eto tako, idem sama.

Ne, pričali smo o različitim stvarima, ali o temama u kojima nije dominirala činjenica da ne vidim na način na koji većina drugih vizuelno vidi ovaj svet.

U jednom razgovoru komentarisali smo i film „Nigde“ koji je upravo premijerno bio prikazan na festivalima u Nišu i Montrealu. Sumirajući utiske rekla sam da mislim da je film kvalitetan, ali da nisam najbolje uspela da shvatim svaki deo filma zbog mnogobrojnih neverbalnih scena i prebacivanja iz jednog u drugi period života glavnih junaka.

Od tog trenutka Slađana mi je ponudila da mi opiše svaku scenu koja mi je važna za razumevanje filma, a koju ne mogu sama da adekvatno propratim.

Od tada s vremena na vreme došapnula bi mi: „Slobodno mi kaži ako nešto treba da ti objasnim. Ja ne bih da te ometam u praćenju, a opet da možeš lepo sve da ispratiš.“

Nakon zatvaranja festivala prikazana je pilot epizoda serije „Senke nad Balkanom“, a jedan manji njen deo bio je na ruskom jeziku. Slađana mi ga je čitala. Nije morala. Ja sam samo neko iz publike ko je sedeo pored nje, devojka koju nije ranije poznavala, ali ona je želela da ne budem uskraćena za ovaj segment serije.

Kada sam jednom zakasnila i sela pored nje rekla mi je: „Dobrodošla“, a ja sam se zaista pored nje i njenog supruga tako osećala.

Zbog pomenutih radova i pravog gradilišta ispred zgrade u kojoj živim svakodnevno kretanje mi je bilo otežano.
Ovo nije niti će ikada biti prepreka za moj normalan svakodnevni život. Osloniću se na sebe, svoju snalažljivost, smirenost, a svaka pomoć prolaznika koju ponude je dobrodošla.

Par koji je sedeo pored mene ponudio se da me, zbog građevinskih radova, otprati do zgrade koja nije daleko od tvrđave.

Pomislih: „Dobro, hvala im što su se ponudili“, razmišljajući da je to samo večeras. Oni su to na svoje insistiranje uradili i svaki naredni put kada bih sela pored njih.

Govorili su mi: „Znamo mi da ti možeš sama, ali eto, da ti pravimo društvo i da ti malo pomognemo preko ovih radova.

Hvala im na svemu.

Prvenstveno na tome što su u meni videli osobu, ljudsko biće sa svim svojim osobinama, a ne samo slepu devojku koja sedi pored njih i čija je nemogućnost vizuelne percepcije okoline njena najvažnija karakteristika koja određuje sve ostale.

Hvala im na predusretljivosti, pažnji i društvu i hvala što su umeli da osete i razumeju moju potrebu za doživljavanjem kulture, upravo onakvom kakvu ima većina ljudi.

Za uspomenu poklonila sam im svoj osmeh, knjigu o glumici sa posvetom, svoju ljudsku toplinu i ovaj tekst, a oni meni još jedno divno poznanstvo koje će zauvek ostati u mom srcu.

I na kraju ne zaboravite poentu ove priče! Nisam ja heroina zbog toga što se sama danju ili noću krećem gradom, niti su oni heroji zbog toga što su pomagali jednoj slepoj devojci da se vrati bezbedno kući i objasnili i pročitali joj nekoliko scena.

Mi smo ljudi, deo slagalice ovog grada, jedna od toplih ljudskih priča čiji svako od nas može da postane deo.

Mi smo potvda toga da festivali spajaju ljude, da se na njima sreću različitosti u bilo kom smislu koje su deo naših života.

Ovo je ujedno i priča posvećena onim divnim sugrađanima i ljudima iz drugih gradova koje svakodnevno srećem hodajući ulicama.

Ovo je moj način da im se zahvalim na prijatnim ćaskanjima, osmesima i potvrda da još uvek nismo zaboravilli da komuniciramo i da se u svakom od nas krije jedna nova neispričana priča koju ćemo možda podeliti sutra sa nekim.

Autorka: Marija Milanović

Super radio u skladu sa svojom uređivačkom politikom zadržava pravo izbora komentara koji će biti objavljeni, bez obaveze obrazlaganja takve odluke. Komentari ne predstavljaju stavove redakcije Super radia i privatno su mišljenje autora komentara. Nećemo objavljivati komentare koji sadrže psovke, uvrede, govor mržnje kao i komentare koji se ne odnose na vest koja je komentarisana. Komentari koji sadrže linkove ka drugim sajtovima takođe neće biti objavljeni.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *