Jedan kritički osvrt na mjuzikl „Cigani lete u nebo“ u režiji Desimira Stanojevića

Činjenica je da i samo postojanje (opstanak) niškog Narodnog pozorišta jeste podvig sam po sebi. Prosto, u ovim i ovakvim prilikama (nepogodama i nezgodama), ne možemo da očekujemo ništa više.

Uglavnom, u ovim nesigurnim vremenima, barem u umetnosti se mora igrati „na sigurno“. Jer previše rizika (čitaj: previše artizma) može biti kontraproduktivno. To vam je kao i u svakoj nauci: ishod eksperimenta (koji bi možda doneo mnogo pozitivnih promena prirodi i društvu) ponajviše zavisi ne od angažovanja naučnika, već od afiniteta sponzora koji svoj novac ulažu u takve, posve korisne stvari. Treba stvar predstaviti pre svega – isplativom, praktičnom i široko primenljivom, čak i ako je ona korisna sama po sebi, prosto zato što je – lepa.

I kad sve to svedemo na ravan pozorišne umetnosti u Nišu zaključujemo da sve što predstavlja neku vrstu iskoraka, podviga i samosvojnog doprinosa umetnosti, zasniva se, zapravo, na „proverenim“ vrednostima. Ključna reč je: ADAPTACIJA. Kako u životu, tako i u umetnosti, moramo (se) adaptirati. Baš onako kako nas uči dovitljivi sluga Pomet iz čuvene dubrovačke renesansne drame Dundo Maroje: „Ma se trijeba s brjemenom akomodavat, trijeba je bit vjertuozu tko hoće renjat na svijetu“.

Šta? Ne razumete starodubrovački? Bez sekiracije, saću ja to vama začas objasnim po naški… ovaaj, niški.

Stvar je u tome što se gotovo svi zapaženi scenski komadi zasnivaju ili na obradama proznih klasika, ili na „rimejkovanju“ nekih holivudskih ostvarenja ili su najobičnija hi-hi-hi/gi-gu-ga farsa ili u najboljem slučaju – vodvilj.

„Mi želimo jedno novo pozorište!“ – viče Danil Harms, toliko potresno i gromoglasno, da se sve daske koje život znače preslože u trenutku. Desimir Stanojević mu svojim najnovijim komadom odgovara: „Eve vam ga!“

Dođite u niško Narodno pozorište i vidite na živom primeru šta znači ona izreka „biti teatralan“

Zvuči kao oksimoron, ali zapravo je reklama. Čist marketing u korist predstave „Cigani lete u nebo“. U pitanju je drugi mjuzikl koji se u ovoj našoj (ne)kulturnoj sredini može videti (i čuti). S ponosom vam predstavljamo jedan pravi domaći proizvod iliti – hoummejd, što bi se reklo. Al’ baš i nije orgilan – pelcer uzet iz Pozorišta na Terazijama, sudeći po reakcijama viđenijih gradskih faca, lepo se primio.

Spada u prvu od tri gore navedene kategorije prepoznatljivog diskursa „na sigurno“ koji promoviše naša pozoršna scena. Dakle, radi se o adaptaciji pripovetke Maksima Gorkog – „Makar Čudra.“ Onako, kad čitate pripovetku, šta znam, nemate neki poseban dojam. Rekli biste: „I nije Gorki neki pisac“. Zapravo, delimično biste i bili u pravu jer on je klasični sentimentalni realista koji je, u mnogo slučajeva, imao više potencijala nego sposobnosti. I to se u ovoj pripoveci vidi. Genijalna zamisao, ali nekako deluje nedovršeno, maglovito, tajnovito. I eto, neko je tu maglu uspeo da uhvati i iz nje izvuče dramu – uobličio je, dovršio, promenio naslov i dobio HIT! Zapravo, najveći hitovi često nastaju baš tako, setite se benda Taurus i pesme „Stairway to heaven“. Jako spiritualna pesmica, ali fali joj mood-a, što bi se u muzičkoj terminologiji reklo. I tako, pojavljuje se Led Zeppelin i od obične priče gradi legendu. Jedna legenda je dovoljna da se na njenoj fabuli izgradi bezbroj (uspešnih) sižea. Svaka nova obrada zavisi od veštine balansiranja između forme, ideje i sadržaja, a pored svega – i konteksta.

Ali teško da su trule daske našeg pozorišta u mogućnosti da izdrže jedan hit svetskog nivoa. Možda je problem upravo u tome što se mnogo puta dogodilo da, mnogi stvaraoci, misleći globalno – delaju megalomanski. Publici kojoj je stalo do opstanka našeg malog pozorišta jedino preostaje da veruje da će, nakon mnogo predstojećih izvedbi Stanojevićevog remek-dela, scenska konstrukcija ostati u jednom komadu. Svaki pažljivi gledalac uživaće u sjajnoj kostimografiji i lepršavom šarenilu koje se u punom sjaju razmahuje pod reflektorima, ali neće moći da se odupre jednom, u najmanju ruku – klaustrofobičnom osećaju. Za pravo letenje potrebno je prostora da se šarena, lepršava ciganska suknja razmahne i zavrti u svom punom kapacitetu. U ovom slučaju letenja nema jer kvantitet guši kvalitet.

Svakako, pogrešno je neko scensko ostvarenje smatrati delom nižeg reda zato što se njegova bit zasniva na melodrami. Uopšte, poruka ove pozorišne predstave jeste da je sloboda (pre svega u ljubavi) jedan nedostižan ideal. Takva emotivna teleologija (prostim jezikom rečeno: pucanje na emocije) najsigurniji je put do katarzičnog osećaja današnjeg prosečnog konzumenta umetničkih proizvoda. Živi dokaz tome je ceo jedan vek više nego uspešne holivudske produkcije. Sledeći njene zakonitosti, posmatrano iz ugla jednog lokalnog scenskog stvaraoca, najboljim namerama popločali smo stazu publici koja je niškom pozorištu očajnički potrebna.

I na kraju, ono što je osnovni zadatak svakog pozorišta jeste da bude neka vrsta protivteže svim tim masovnim medijima i opštenarodnim veseljima na tv ekranima. Ali isto tako, mora biti i protivteža samom sebi, svim tim strogim zahtevima visoke, avangardne i širokim masama neshvatljive umetnosti.

Zato, „Cigani lete u nebo“ na sve načine probija granice recepcije i svojom pojavom dokazuje da i tragedija može biti izuzetno zabavna, razigrana i nadasve – vesela.

Tekst: Ana Nikolić

Super radio u skladu sa svojom uređivačkom politikom zadržava pravo izbora komentara koji će biti objavljeni, bez obaveze obrazlaganja takve odluke. Komentari ne predstavljaju stavove redakcije Super radia i privatno su mišljenje autora komentara. Nećemo objavljivati komentare koji sadrže psovke, uvrede, govor mržnje kao i komentare koji se ne odnose na vest koja je komentarisana. Komentari koji sadrže linkove ka drugim sajtovima takođe neće biti objavljeni.

Jedan komentar na “Jedan kritički osvrt na mjuzikl „Cigani lete u nebo“ u režiji Desimira Stanojevića

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *