Imam majicu za koncert „Hladnog piva“, majice mi

„Kad sam na bini volim da se vidi da

imam majicu, imam majicu”

Foto: Yours truly, Petra Nešić

Uvertira u ovu pesmu bilo je Miletovo objašnjenje kako se pravi fanovi u masi od ljudi koji su došli na koncert zato što je dolaženje na koncert cool raspoznaju po rokerskim majicama.

„Da vidimo šta imamo ovde…Gobline, dobro, njih znamo…Totalni klošari…”, gledao je po publici i čitao natpise i gotovo da mi je bilo neprijatno što u jarko žutom bodiću stojim u prvom prvcatom redu bez ikakvog natpisa i došlo mi da do grla zakopčam kožnu jaknu te iznenađujuće tople letnje junske noći, dignem dva prsta i objasnim:

„Ja se izvinjavam, idem iz kafane, proslava je neka bila…čak ni pivo nemam u rukama, pila sam nešto drugo, ali poznajem repertoar, evo možete da me propitate.”

Umesto objašnjenja pevala sam iz sveg glasa „Sreću“, čisto da opravdam stajling. Uz to, pokušavala sam da spazim nekog od znanih mi ljudi, veeelikih fanova (da, većih od mene) Hladnog piva, za koje sam znala da će biti prisutni. No, i pored njihovog obožavanja, u prvim ih redovima nije bilo. Kad je krenula „Pjevajte nešto ljubavno“ u sred se Banovine napravila takva šutka, da sam znala u kom pravcu mogu da očekujem da su mi ti raštrkani drugari. Sklonile smo digitalac u futrolu, pa u torbicu, pa telefon u džep, skinula naočare, stavila jaknu preko torbe, što je sigurno – sigurno, i poželela da pjevaju nešto stvarno ljubavno, jer sam vam ja više za emotivne šutke, premda oni što u takve šutke upadaju, završe obično kao „Ranjeni i ludi“.

Prskalo je pivo na sve strane, komotno sam mogla da svoju ispeglanu kosu prepravim na mokre lokne. Za bend to nije predstavljalo nikakav incident, jer kontam da „Hladno pivo“ mora i opremu pivootpornu da ima.

„U oglasu je velikim slovima pisalo otkrijte svoje pravo ja…“

„Bože, koliko se bave aktuelnim temama…“, konstatovala je moja drugarica koju interesuje joga, meditacija i brokoli.

„…i to na tako jedan duhovit način.“

„Šamar“, „Na ovim prostorima“, „Firma“…pa šest random NGO-a da skupiš, teško da bi mogao da ubodeš tri tako uspešna, kvalitetna projekta, koliko oni imaju na repertoaru. Pritom je to na tako jedan nenametljiv način, da ti društveno-angažovani aspekti nisu nešto što pesme gura u prvi plan. Ako imamo u vidu da je Svetska zdravstvena organizacija proglasila invaliditetom i nemogućnost pronalaska partnera, mogli bismo i „Kad ti život udahnem“ da svrstamo u ovu grupu – kao pesmu o invalidskom pomagalu.

Negde kod „Biološkog sata“ smo krenule u pravcu šanka.

„Jedno točeno.“

(Čekam.)

„Je l’ može ipak limenka?”, gledam kako da se probijemo opet do svog mesta i ostajemo tu bočno, na suvom. Taman dobra kulisa za:

„Zašto sam uvijek ja ta jebena stranka

Zašto ti nisi bar s ove strane šanka“

„Pitala si me“ me podsetila na moje ushićenje kada sam saznala za pesmu Goblina sa svojim imenom, već zamišljajući kakva serenada od nje može da bude, pustila i čula „Petra je kući pio sam, i Bog povraća kad Petra pije“. Potražila sam drugi „Soundtrack za moj život“.

„Samo da taj dan budem obrijan,

Ne daj Bože u majici za po doma”

nisu otpevali. No, ja shvatih da zapravo u ormanu imam i majicu Goblina (za svaki slučaj, možda snime i verziju pesme sa ženskim „Petra“), i majicu „Ja volim pivo“, i majicu sa Gitarijade, i majice sa drugih festivala… Ali „Ovo je premali grad“ i šta ako naletim na nekog ko mi je recimo nekad, usput pevao „tvoje ime mi je najlepši refren, što ga pevam od srca na portafon“? Dok se bend odjavljuje uz „Pijan“, a žene skaču na binu da izgrle Mileta, pa skaču što su ga izgrlile, zaključujem da je za iznenadne sudare „Bez zračnih jastuka“ ipak bolje da zračim… bar jarko žutom majicom!

Tražim Dalibora sa svom devetoricom drugara koji su došli iz Makedonije na koncert da slave momačko veče (verovatno da požele drugu da ga žena ne „dribla ko Mesi“) da otpevamo „Može“ a capella, kad već ni nju nisu uvrstili u repertoar, a mi smo je tako vežbali pre nekoliko godina zajedno negde kad smo se upoznali u Španiji.

Završavam izveštaj o koncertu kojim je ovaj bend već zakoračio u četvrtu deceniju postojanja i prisećam se kako su mi pričali da novinarski posao nije lak i da je rizičan. Poplave, požari, nemiri u Siriji… Šutke na koncertima „Hladnog piva“ nisu pominjali doduše, ali sve to treba preživeti. Sreća te naša redakcija ima „Žene koje imaju muda“. 😉

Super radio u skladu sa svojom uređivačkom politikom zadržava pravo izbora komentara koji će biti objavljeni, bez obaveze obrazlaganja takve odluke. Komentari ne predstavljaju stavove redakcije Super radia i privatno su mišljenje autora komentara. Nećemo objavljivati komentare koji sadrže psovke, uvrede, govor mržnje kao i komentare koji se ne odnose na vest koja je komentarisana. Komentari koji sadrže linkove ka drugim sajtovima takođe neće biti objavljeni.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *