FENOMEN(alni) Brkovi

Po prvi put u Nišu dogodio se samostalni koncert hrvatskog “punk folk wellness & spa” benda Brkovi. Najavljivan je kao nešto sasvim spektakularno, ali i bez toga izazvao je veliko interesovanje i puno raznoraznih polemika na društvenim mrežama koje su se uglavnom svele na ono klasično „pro&kontra“.

Sama svirka (8. jun 2018. u dvorištu Banovine), sudeći po raspoloženju publike, prošla je sjajno. A to je i sasvim logično, jer ko bi platio kartu da sluša nešto što ne voli… Opisati sam događaj od početka do kraja bilo bi sasvim suvišno a i to se ne da uraditi tek tako, svakodnevnim i opštešrihvaćenim jezičkim diskursom koji podrazumeva detaljan opis set-liste, dočaravanje “vrele” atmosfere i tome slično…

Svaki pristojan novinar koji mari za društvenu odgovornost i dostojanstvo svoje profesije našao bi se u nebranom gožđu kada bi pokušao da pristojnim rečima opiše skandiranje za bis i stav mase koja se ponašala kao da je na stadionu, a ne na nekom kulturnom događaju.

Verovatno bi sad neko rekao: to nije kultura već cirkus.

Zato mene, kao jednog ozbiljnog novinara, ne zanima događaj sam po sebi nego baš svi oni propratni i naizgled nebitni činioci koji dovode do toga da jedna obična svirka i običan bend izazivaju oštre rasprave. Pitaju se ljudi (naročito oni koji Brkove ne vole) šta je cilj svega toga? Kopka ih da li su oni stvarno teški džiberi I seljaci ili je to samo jedna obična parodija (prosto rečeno, marketinški trik).

Svirka je prošla, ima već deset dana od tada, a kad me ljudi pitaju “dešava li se nešto?” ne mogu a da ne pomenem ovaj koncert, bez obzira na to da li sagovornik taj odgovor smatra relevantnim ili ne… I svako od njih me na kraju pita: “ma koja je fora a sa tim Brkovima, ja ništa tu ne razumem???” Ne želeći da se upuštam u široka razglabanja i pojašnjavanja, odgovorim prosto: “pa to je svojevrstan fenomen…”, s namerom da parališem sagovornika koji bude sasvim inspirisan da promeni temu spontanog ragovora.

Zato ovim tekstom koristim priliku da se dotičnom problematikom pozabavim detaljnije.

Muzičku pojavu kao što je bend Brkovi okarakterisati kao nekakav fenomen u startu znači podvrgnuti je sociološkim, kulturološkim, pa čak i filozofskim opservacijama. Ipak, sva ta ozbiljna razmatranja, upoređivanja, svrstavanja i studiozna kontekstualna istraživanja ostavićemo vrhunskim intelektualcima. Ima tu materijala za raznorazne seminarske radove na studijama sociologije, kulturologije i svih tih srodnih nauka, a neki strpljiviji i prilježniji proučavaoci od svega toga mogu izgraditi jednu opsežnu disertaciju.

Ipak, pitamo se, ima li sve to uopšte smisla….

Prosečnog slušaoca i ne zanima baš toliko da li u svemu tome postoji neki „viši smisao“, da li iz tog muzičko-poetičkog kontinuuma isijava neki vrhunski estetski doživljaj, neka dubokoumna, višeslojna metafora itd… A i čemu uopšte takva kompleksna pitanja, kad je ta muzika sva FENOMENalna sama po sebi. I pojašnjenju tog fenomena nimalo ne doprinose ozbiljne, naučne studije.

Jedan zdravorazumski, životnoiskustveni diskurs iliti tzv. seljačka logika nas jedino može navesti na put razumevanja te TURBOlentne problematike. Što se više bavimo njome sa svih aspekata sinhronije i dijahronije, ona sve više izmiče nekoj uhvatljivoj definiciji.

Prosečni slušalac od svega pomenutog može da zaradi tešku hroničnu glavobolju, jer čim se upusti u ovakve i slične kontemplacije, po sred čela, svom snagom lupiće ga ogromni paradoks.

Isti taj prosečni slušalac, kada ga ostavi devojka, sa frendovima pije rujno vino i pada u sevdah uz „Kurvo prokleta“, ali zato svakog dana izbaci barem jedan vickasti tvit povodom afere „Ceca ušla u čitanke“ uz obavezni haštag: gde_mi_živimo!

Isti taj prosečni slušalac u širokom luku zaobilazi kafane, pevaljke u zanosu popnute na astale i sav taj tipično balkanski razvrat koji možemo videti na svim malim ekranima i svuda naokolo na ulicama… Sav taj sevdah u intimnoj atmosferi neke džiberske krčme izaziva osećaj gnušanja, te jedini vid eksapizma iz takve mentalne učmalosti jesu urbana masovna posela kakvih tokom letnjih meseci imamo ovde od Vladičinog Hana pa sve do Novog Sada… I  na svima njima možete sresti našeg prosečnog slušaoca koji se četiri dana nije izuo, usta je prao samo domaćom rakijom i bezuspešno pokušavao da neku znojavu snajku savata u mračnom budžaku. I šta će taj naš prosečni slušalac da radi u takvoj krajnje prozaičnoj situaciji? Šta, jadan, može da radi u ovom svetu u kome su sve te visokomoralne vrednosti srozane u blato… I u tom blatu tokom festivalskih dana kupa se naš prosečni slušalac vičući: „Panks not ded!“

I dok se naš prosečan slušalac i dalje valja u srpskom blatu, u nekom parlalelnom univerzumu gde je stepen kulture na visokom nivou raspravlja se oko toga da li Ian Kurtis ili Kurt Kobejn trebaju biti tureni u čitanke kao vrhunski primer subverzivnog delovanja i predanog angažovanja na polju kritike društvenih izvitoperenosti. I sve to zato što njihovi tekstovi ostavljaju neverovatan metafizički dojam na slušaoca raznoraznim reminiscencijama na svrhu čovekovog bivstvovanja.

I kako onda da prosečan slušalac, znajući šta se odvija u svim tim kulturnim univerzumima, ne padne mrtav pijan direkt u blato? Od sve te metafizike, depresije, visokoumnih opservacija o čoveku i njegovoj prirodi, o usamljenosti i neprilagođenosti niko se nije ovajdio sem proizvođača alkohola i teških droga.

I tako sasvim dođe prirodno što naš prosečni slušalac posle zaječarske gitarijade pronađe sebe  na svrljiškoj Belmužijadi, direkt na gala koncertu Ace Lukasa i tamo doživi potpunu katarzu.

Neke čudne čakre se otvore tada, naročito kad u masi  nabasa na drugara metalca koji zna za svakog Acinog gitaristu kojim se vrstama dum i blek metala bavio pre no što se prodao i iz kog vrhunskog kamernog jazz orkestra je došao bubnjar itd…

I tako, pred raznoraznim raskrsnicama na čudnim putevima andergraunda, naš prosečni slušalac, prosto, zaglavi u ćorsokaku stešnjen teškom egzistencijalnom teskobom…

Njegova subverzivna logika i istančani alternativni senzibilitet bivaju poljuljani iz temelja.

A kako i ne bi… Odavno se u tim akademskim krugovima pank,  ušašvi u udžbenike i raznorazne priručnike iz sociologije. smatra institucijom (okoštala forma koja se ispoljava u strogo prepoznatljivom diskursu). Dok turbo folk, naprotiv,  nikada nije zvanično ušao u institucije, pa ga možda zato i svuda ima, pa čak i u panku. Dakle, kao krajnje logičan zaključak nameće se sledeća teza: „narodnjaci su u stvari trenutno najjača subverzivna struja.“

I ako je do sada naš prosečni slušalac ostao sasvim pribran i fokusiran na ovo pisanije, od sad se već sigurno bori sa intenzivnim  napadom migrene.

Ali za sve ima leka, pa čak i za takve vrste duševnog bola… Pre svega, kako kažu naši stari, bolje je sprečiti nego lečiti… Stoga, naš prosečni slušalac treba  ubuduće da prestane sebi postavljati zamarajuća pitanja o smislu raznoraznih fenomena, pa i čak fenomena kakav su bend Brkovi.

I to je, u stvari, jedini način, jer ti Brkovi nemaju nikakve veze s mozgom, pa tako nisu ni opasni po njega…

Ovi gorepomenuti istraživači, ako uspeju da otkriju tajne mehanizme pomenutog fenomena, verovatno još nisu u stanju da to prevedu na jedan običan, svakodnevni, normalan i kulturan ljudski jezik.

A i kako bi, kad sve fenomene ovoga sveta posmatraju sa mrtvom ozbiljnošću…

 

Super radio u skladu sa svojom uređivačkom politikom zadržava pravo izbora komentara koji će biti objavljeni, bez obaveze obrazlaganja takve odluke. Komentari ne predstavljaju stavove redakcije Super radia i privatno su mišljenje autora komentara. Nećemo objavljivati komentare koji sadrže psovke, uvrede, govor mržnje kao i komentare koji se ne odnose na vest koja je komentarisana. Komentari koji sadrže linkove ka drugim sajtovima takođe neće biti objavljeni.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *