Električni orgazam ispraznio frižidere Feedback-a

„Rasprodato“ – verujem da svakog izvođača preplavi osećaj radosti kada vidi ovo preko plakata za svoj nastup, kao što verujem da zakazivanje još jednog nastupa preko prati makar i minoran strah da li će biti dovoljna zainteresovanost za njega, da ga vredi zakazivati. Ja sam propustila koncert Električnog orgazma 16. i opredelila se da propratim koncert 23. decembra.

U samo finale prethodnog vikenda koračala sam kroz smog, kao metaforu stanja u kulturi na ovim prostorima. Iz zvučnika klinca u prolazu, koji je zaboravio sluške gruvalo je: „Whoa kao marihuana kilo kilo kilo kilo kilo kokaina“.

Feedback je bio već polupun oko 22h. Dok sam se, po službenoj dužnosti u blizini bine, nadglašavala sa zvučnikom, prepričavajući drugarici događaje nekih prethodnih večeri, postalo je krcato.

„Nemoj pogrešno da me shvatiš, ali ne volim bendove koji su ostali zarobljeni u svojoj istoriji“, prokomentarisao je odlazak na koncert jedan moj prijatelj, u čije poznavanje muzike ne sumnjam.

Oko 23h su muzičari izašli na binu, a od mase ljudi bar dva sata nije bio prostora za pitanje „kako je propao rokenrol“.

„Gile je budista i bio je na otvaranju prvog budističkog hrama u Beogradu.“

„Ozbiljno?“, raspredaju dve Marije iza mene.

Setim se Bude, pa mi smešno bude. Kojagod meni znana statuica ovog božanstva ima veći osećaj zadovoljstva na licu nego frontmen u toku nastupa. „Bila si kao san“ – ako bi bio sam za sebe izdvojen stih, po facijalnoj ekspresiji interpetatora ne bi se dalo zaključiti da li je ona kojoj je nova pesma posvećena noćna mora ili neki stvarno divan san.

Vokali se smenjuju, Giletovi i Ljubini uglavnom. Ljuba s vremena na vreme ustane s klavijature i lati se mikrofona.

„Je l’ znaš da je Ljuba Djuletov brat?“, obaveštava me Marija i ja već razmišljam kojim bi seksipilom Djule obojio jedno ravno Giletovo „bejbe“. Možda bi čak i kameru olizao usput.

Prvim redovima prostire se  vatreni fan. U delirijumu skida majicu, pokazuje  (ruku na srce) zgodan torzo, nasrće na bubanj. Gile „strejt kao lenjir“ nastavlja svirku.

A onda „Svečane, bele košulje“. Tu negde na pola koncerta počele su ovacije i nekako mi se čini da se bend tada konektovao sa auditorijumom.

„Sve moje, sad je tvoje“ vrlo glasno i razgovetno čulo se kad su okrenuli mikrofon ka masi.

Razumem što su članovi benda imali puškice za neke nove pesme. Ipak, verujem da su i papagaji (i Zlatni i obični) apsolvirali pesmu „Igra rokenrol cela Jugoslavija“ (zajedno sa „Neko te ima“ grupe Van Gog, Bajaginom „Moji su drugovi“, „Krugom“ EKV-a). Ali je zato Gile omanuo tekst, što nekom ko je za vreme bombardovanja držao solističke koncerte na terasi svoje bake, sa obaveznim „igra rokenrol cela Jugoslavija, samo jedna baba za NATO navija“ na repertoaru nije moglo da promakne.

„Više volim Caneta“, podelio je sa mnom emocije dečko pored mene.
Ćutim. Ne govorim. Ako progovorim, možda ću pasti u iskušenje da mu kažem da mi izveštaj s Partibrejkersa nije nikad objavljen, jer Canetovi komentari sa scene u fazonu „jednom me jedna glupača pitala“ deluju prilično destimulišuće na moje tekstove.

Moj nadimljeni kaput i ja provlačili smo se kroz Feedback, a bis se završavao šutkom nekih momaka u prvom redu i klimatanjem zadnjih redova, dok su telefonima sentimentalno beležili melodije ex-YU roka.

„Hvala braćo i sestre.“ Ovakva Giletova odjava znatno objašnjava nedostatak njegovog koketiranja s publikom. Možda bi to već potpalo pod incest.

Najenergičniji fan je izlazio iz Feedback-a s bubnjarskom palicom, koji je verovatno izdejstvovao na kraju svirke. Dok mi je taxi stigao, uhvatila sam delić konverzacije ljudi, po slobodnoj proceni 10-15 godina starijih od mene.
„Ovo je umetnost…mislim da se ni organzatori nisu nadali ovolikoj posećenosti. Je l’ znaš da je nestalo piva u frižideru?“

„Ko još može da kaže da je isti k’o pre“, još mi zuji u ušima dok auto klizi Voždovom. Vraćajući se sa svirke, organizovane u cilju promocije novog albuma „Gde smo sad?“, mogu da čestitam na doslednosti Električnom orgazmu.

Volela bih da sam ušla na YouTube da stavim neku novu pesmu na repeat. Ali ovoga puta moj ulazak je imao više istraživački cilj. A po komentarima ispod naslovne pesme novog albuma, vidim da bi se oni koji su je preslušali složili da doslednost nije nužno pozitivna stvar, kao što ni modernizacija i praćenje trendova nisu nužno negativni. Štaviše, praksa je pokazala da kombinovanje pomenutih daje dobre rezultate. Možda se i Orgazam u ovome okuša u budućem stvaralaštvu, pa ih naredni put navalica rokera iznenadi manje no sneg putare u decembru.

Super radio u skladu sa svojom uređivačkom politikom zadržava pravo izbora komentara koji će biti objavljeni, bez obaveze obrazlaganja takve odluke. Komentari ne predstavljaju stavove redakcije Super radia i privatno su mišljenje autora komentara. Nećemo objavljivati komentare koji sadrže psovke, uvrede, govor mržnje kao i komentare koji se ne odnose na vest koja je komentarisana. Komentari koji sadrže linkove ka drugim sajtovima takođe neće biti objavljeni.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *