Ekvivalent izveštaja sa koncerta Darka Rundeka i Ekipe

Već deset godina sam veliki fan Darka Rundeka. Ili bolje rečeno – obožavateljka. Jer ima nešto u njegovim pesmama što se obraća isključivo ženskom narcizmu – svima nama koje želimo da budemo devojka iz njegovih pesama, koje želimo da baš nama neko peva kako nas je „pronašao na vrhu planine“ (iako se na vrh planine nikad nismo popele, osim možda kad smo preko vrha Kopaonika išle na more, nekad), želimo da dižemo „pješčane oluje svojim tijelom“ i da dok baš naše „lice sanja nema ni znanja ni neznanja„.

Tada, sa 18 godina, pored logorske vatre, uz „Apokalipso“ na akustičnoj gitari, plesala sam ogrnuta čaršavom* i sa „cvijetom u kosi“. Slučaj je hteo da prvi koncert Darka Rundeka na koji ću otići bude tek deset godina kasnije, i obukla sam civilizovaniji ekvivalent tog čaršava – dugačku belu lepršavu suknju (jer ne možete propisno da plešete uz Rundekovu muziku, ako se nešto ne vijori oko vas – otud i čaršav na početku priče).

 

Bila je dobra i kao znak raspoznavanja kad sam se nalazila sa Tanjom (ako nas pratite – Tatjana Mitić – emisije „Studentski informator“, „Cool presek“, „Predvečerje“).

Zapravo, zbog čudnjikavog vremena, bili su tu slojevi odeće, ali svakako sam bila obučena kako verujem da bi u datom trenutku, sa izborom iz mog ormara, bila obučena devojka iz svih tih pesama.

Glavna šala večeri ticala se toga da sam u određenoj kombinaciji slojeva bila obučena u belo od glave do pete, sa parolom „Rundeče, oženi me!“ (jer nemamo mi tu priču da ga zovem „Darko“, neko poštovanje mora da postoji, čak i u mašti).

Stigavši u dvorište Banovine u trenutku početka koncerta (pričamo o savršenom tajmingu!), stvari nisu delovale baš sjajno za nas.

Okej, znam da su karte bile skoro potpuno rasprodate, ali ona gužva… Baš je bilo krcato.

Optimistično tumačenje koje sam čula je da je koncert bio „intiman, kakav i treba da bude Rundekov koncert“.

Možda ima nešto u tome – iz poslednjih redova, tamo kod ulaza, imala sam utisak da su nam muzičari jednako blizu kao i pored šanka levo od bine gde smo kasnije stajali (i imali mogućnost kretanja, ali bez mogućnosti pogleda na binu).

Ne znam da li je „intimnost prostora“ uticala i na ozvučenje, ali mislim da ono nije uspevalo da prenese sve emocije i tačnu boju glasa koje je trebalo da prenese.

A, budimo realni, jedan od razloga zašto sve mi želimo da smo baš te devojke je i boja glasa Darka Rundeka. Boja glasa koja unese strast i u pesmu koja (kad zanemarite glas i fenomenalnu muziku) zvuči kao da joj je neko „sasekao“ dve trećine teksta neophodnog za razumevanje poente!

Nakon što smo našli svoje mesto levo od reflektora, mogla sam da se posvetim pravom problemu – fotoaparatu koji je otkazao kad je najpotrebniji!

Ispostavilo se da se družim isključivo sa ljudima koji kad kupuju telefon ne obraćaju pažnju na kamericu, pa je bilo svejedno da li koristim svoj ili tuđi telefon – slike su svakako „mutne, ali drage“.

Uživajte u njima.

Meni lično to ne bi bio toliki problem, ali ovaj tekst treba nekako i ilustrovati. Dakle, moji su motivi za fotkanje tokom koncerta čisto profesionalni. Odbijam da poverujem da su svi drugi ljudi sa slike ispod takođe novinari/fotografi, koji moraju da svojim telefonima zabeleže koncert u slici i video materijalu. Ali to je tema za potpuno drugi tekst.

Građansko novinarstvo

Ispostavilo se i da nisam naročito originalna po pitanju bele lepršave suknje. Na sceni je već bila žena u divnoj beloj haljini, koja je, pride, imala elegantni šešir sa mrežicom. A i maestralno svira violinu.

Isabel Catala je u pitanju.

Kad smo već kod imenovanja, treba reći da Ekipu čine i bubnjar Silvio Bočić, perkusionista Miro Manojlović, basista Roko Crnić, saksofonistkinja Ana Kovačić, kao i stari saradnici trubač Igor Pavlica i multiinstrumentalista Dušan Vranić-Duco.

Mislim da smo, u tekstovima na ovom sajtu, odavno prevazišli pisanje izveštaja tipa „Otvorili su koncert pesmom… Nizali su se hitovi… Publika je uživala i u novim stvarima poput…“, ako je tako nešto ovde ikad i postojalo. S tim u vezi, treba napomenuti da su sve „verzije“ stvaralaštva Darka Rundeka bile ispoštovane.

Postoje ljudi koji su „više za Rundeka iz vremena Haustora, ovo sad mi i nije nešto…“. Mene, s druge strane, oduševljava način na koji Rundek „zri“, ako tako mogu da kažem.

Stvaralaštvo Haustora ne može se zaobići (čak i da želite, ako pustite bilo kakav domaći rok na „Jutjubu“, za najviše pet pesama ide „Ena“. I to sam velikodušna, obično je treća po redu!), niti se može umanjiti značaj Haustora u domaćoj muzici. Ali, Haustor je imao svoje vreme.

Dobra stvar u tome je što je Rundek rešio da njegovo vreme traje dok god on želi da stvara, prilagođavajući se stalno duhu vremena, a sve vreme bivajući dosledan onome što želi da stvori.

Mnoge reinkarnacije njegovih bendova su upravo to, jer ih čine često postave iste ili minimalno promenjene.

Da bi ovaj tekst prošao kao izveštaj (a ne kao bračna ponuda čoveku koji je u srećnom braku), moram da dodam još par zanimljivosti sa samog događaja.

Kao što sam se ja pažljivo obukla za koncert, neko je pažljivo uneo baklju, našao mesto u sred mase i strpljivo sačekao pesmu „Ima ih“ da je upali i izrazi svoj bunt.

Retko oduševljen čovek koji je skakao, aplaudirao, vikao, pevao – nije bio u publici, već u pomenutom šanku sa leve strane bine, služio je pića i uživao je u koncertu, možda i više nego ljudi koji su stajali u prvim redovima.

A u prvim redovima bilo je više ljudi sa malom decom na ramenima. Jedan dečak je čak dobio turu po sceni u rukama Rokoa Crnića, čiji šešir mislim da je i zadržao.

Atmosferičnost Banovine možda je najbolje poslužila za pesmu „Crni dusi“, koja ima određenu koreografiju, još zanimljiviju zbog igre senki na zidovima. Tako nešto ne možete da dobijete na otvorenom prostoru.

Ja sam dobila priliku da se razmašem suknjom uz „Apokalipso“ na kraju koncerta, a Tanju od sad zovite kad treba da uputite želje Univerzumu, jer su, kao što je i poželela, pesme za bis bile „Makedo“ i „Šejn“.

I možda je ovaj „izveštaj“ previše lično obojen, ali ne postoji „objektivan“ način da doživite koncert Darka Rundeka.

Ja ostajem u ubeđenju da sam ostala uskraćena za deo ugođaja.

Možda bi bilo drugačije da smo ranije došli i našli mesto u masi, negde baš pred binom. A možda je za neke stvari 10 godina ipak previše, jer gužva sada ima potpuno negativan uticaj na mene, a tu je i (ne)mogućnost da se razmašem ekvivalentom čaršava.

Mladi smo još (relativno), proćiće još godina dana, Rundeku će opet da zafali Niš, ima mesta za poboljšanja.

A do tad mogu da „sprijateljim“ neke ljude na „Instagramu“ (jel se to radi tamo – sprijateljuje?), pa da gledam sve sjajne fotke i snimke, napravljene telefonima boljim od mog.

*Da li ste primetili da se reč „čaršav“ izgovara sa vrlo izraženim F na kraju, a nije logično da tako i napišete?

Super radio u skladu sa svojom uređivačkom politikom zadržava pravo izbora komentara koji će biti objavljeni, bez obaveze obrazlaganja takve odluke. Komentari ne predstavljaju stavove redakcije Super radia i privatno su mišljenje autora komentara. Nećemo objavljivati komentare koji sadrže psovke, uvrede, govor mržnje kao i komentare koji se ne odnose na vest koja je komentarisana. Komentari koji sadrže linkove ka drugim sajtovima takođe neće biti objavljeni.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *