S Džordžom na jednu noć – putopis iz Londona

Zdravo!

Kad sam ti videla sliku na Tinderu, nisam verovala da si ti. Nije da te zamišljam kao uštogljenog, štaviše to mi je totalno očekivano od nekog ko na pitanje da li se slažete da su brakovi sklopljeni u petak nesrećni, odgovara sa „Naravno da se slažem. A zašto bi petak bio izuzetak?“. Samo mi je prvo palo na pamet da je neki knjiški moljac otvorio profil s tvojim imenom i traži srodnu dušu, jer bolje piše nego što govori. Naravno, u svakodnevnom životu pomislila bih da nemam šta da tražim s takvim paćkom1, koji nema hrabrosti ni svoju sliku da stavi na profil. U svakodnevnom životu ne bih ni koristila Tinder, ali vidim da je ovde to toliko normalno, da jedna marka garderobe ima novu kolekciju „Love me Tinder“. Otvorila sam profil, jer sam htela da upoznam nekog čistokrvnog Britanca. Iako sam treći put ovde, nisam sigurna da mi se to dogodilo. Instalirala sam aplikaciju i rešila da klikćem na riđe, veća je verovatnoća da pogodim. Onda mi je izašla tvoja slika. I zaputila sam se ovde sa stavom „Ovaj sigurno neće da me smota, a bar ćemo imati o čemu da pričamo“.

Mape su mi jedno od težih štiva, a kad čujem „krenite na severoistok“ dođe mi da odgovorim likuši „Ponela sam samo telefon, nemam i kompas u torbi“. Snađoh se, uprkos tome. Pa Fitztoy Tavern je imao putokaze još za vreme bombarovanja i restrikcija struje!

Baš vam je lepo ovde… nekako prostrano, a ukutkano. Sledeći put bih ga prepoznala po mirisu onih jakih, meni mučnih, azijskih začina iz Wok restorana u blizini. Podseti me da ne jedem tamo opet, jer i dalje ne znam kako se ono belo tanko zove što stavljaju u nudle, a nema ga na spisku, nego se podrazumeva. Takve ukuse ne da ne bi trebalo podrazumevati, ja bih njih pod „WARNING“. Kad mu budem našla naziv, izmisliću da sam alergična na njega.

Prvi put sam se s tobom srela u drugoj godini gimnazije kad sam igrala gospođu Higins u „Pigmalionu“. Bili su to moji prvi koraci na daskama koje meni radost znače. Profesoru Lukiću koji je vodio dramsku tada, leži više vaš engleski humor od domaćeg, srpskog. Zaključih po tome što je godinu dana ranije psovke iz „Radovana Trećeg“2 redukovao na „’bem“. O, koliko je samo poleta u meni bilo kad sam dobila ulogu! Svaka je od nas sanjala da zaigra Lizu Dulitl. Zalomilo se Milenici. Ona je posle filozofiju završila i koliko znam isplovila iz glumačkih voda, nakon što smo se zajedno spremale za Akademiju i svaka za sebe pala prijemni. Lepet u meni kad sam dobila ulogu i vraćala se kući tog dana, u merni sistem kao jedinica radosti mogao bi da se doda. Čitaće probe u biblioteci. Traženje kostima među starim bakinim haljinama. Odsustvovanje sa časova, zarad nekih ciljeva viših nego da se popije kafa u Hedu3. A kad sam posle premijere stigla kući moja majka je sve redom iz predstave ishvalila, a ja sam posle piva popila i kritiku što sam se toliko zadržala u gradu. Profesorka engleskog sutradan me je na hodniku susrela s „CONGRATULATIONS“, te sam kritički osvrt moje majke, bacila u senku drugih pedagoga. Iskrilo je u meni iščekivanje susreta dramskih sekcija gimnazijalaca u Kragujevcu. Pogledaj, to su neki moji dragi Borani. Sa nekima od njih i danas se družim, pijem kafe i obilazim kafane.

Bila sam u Lyceum teatru ovde. Gledala sam „Kralja lavova“. Klinja koji igra Simbu je sjajan. Nisam mogla da ga zapazim na kraju na poklonu, možda je otišao da piše domaći. Možda i njemu majka zvoca s vremena na vreme kako će da zapostavi učenje zbog glume. Pozorište je bilo prepuno, a oni igraju ponekad i dve predstave na dan. Kako li je tim glumcima? Je l’ posle nekog vremena postaneš pola čovek-pola lav il’ pola čovek-pola hijena… šta već igraš. Pretpostavljam da je ansambl sastavljen i od plesača, pevača i naravno orkestra, koji i za poklon izvodi uživo muziku. A jedan glumac, da bi igrao u onakvom ostvarenju mora da ima kondiciju Mesija4, vokalne sposobnosti Adel5 i koncentraciju kao da doručkuje ginko. Velika se lova tu obrće. I treba da se obrće, vredi svaku funtu onaj spektakl. Nego, znaš šta sam još zapazila? Kad smo igrali tvoj komad u Prokuplju6, ja sam u prvoj sceni pod nekim šeširom i pončom statirala u frizu. Diže se zavesa, a iz prokupačke sale, koja je prvenstveno bioskopska, ali je mogla da posluži svrsi, čuje se kako krckaju suncokret i semenke. Meni je to bilo gotovo šokantno. Zamalo da se odmrznem i zasmejem tako nasred scene. U Lyceum-u međutim, u pauzi između činova, vidim možeš celu kanticu kokica da pribaviš. Ukusi od sorte. Strepela sam da se nekom karamela nije zalepila za zube da ne počne tamo da mi cvokće i mljacka, da ne mogu da se fokusiram. Na sreću, nije bilo većih incidenata, osim nekog šuškanja. Što bi pozorište zarađivalo samo na kratama? Može da se zgrće lova i na čovekovima primitivnijim apetitima.

Obišla sam i Victoria&Albert muzej. Nažalost, restauiraju deo posvećen pozorištu i performansu, nisam uspela da od toga ugrabim ništa. U holu visi neki primerak savremene umetnosti, prilično veliki, koji svojim zeleno-plavim segmentima treba da simbolizuje prostor u kome se nalazi. Devojku koja nas je vodila na tu turu i dala osnovne informacije o muzeju, jedna žena pitala je kako ga brišu. Ona je izbegla nekako da odgovori na to pitanje. Mislim da ga ne brišu. Zato je na Diorovoj izložbi sve caklilo! Bio je to praznik za oči, nakon odevnih kombinacija poput šortsa, dokolenica i kaputa u isto vreme na istoj osobi, koje sam imala prilike da vidim na ulicama prestonice UK-a.

„Sviđa mi se kako se ova ženska obukla, baš joj stoji dobro odelo“, ja sam prokomentarisala, a Paja7 je rekao: „Mislim da je s našeg govornog područja“. Dobro, i da me je

Sa Pajom na kafi

čula, bio je to pozitivno nevaspitan ispad – udelila sam kompliment.

Što se tiče pomenutog zgrtanja love i granice između umetnosti i komercijale…

„Što bi neko davao pare da napravi potpuno istu kopiju nekog dela“, prokomentarisao je Paja kopiju stuba iz rimskih foruma u originalnoj veličini.

„Verovatno studenti tu dolaze i uče na primerima“, pretpostavila sam ja.

Prošetali smo i iščitali natpise, gde je u par reči objašnjeno da su te verne kopije u svojoj originalnoj veličini rađene da bi ljudi iz britanskih fabrika dobili inspiraciju. Dakle, sve se vrti oko LOVE. Kad pišem kao što govorim, a čitam kako je napisano, po Vuku i po našoj azbuci, koju si, priča se po netu, smatrao najsavršenijim pismom to mu dođe „Money makes the world go round, world go round“. A po Bitslima bilo bi „All you need is LOVE“.

Biiiiitlsi…bila sam i u Britanskoj biblioteci. Tamo sam imala priliku da čujem neke njihove pesme u originalu, da vidim neke skice njihovih portreta.

U London sam zapravo došla na službeni put i rešila da ostanem koji dan duže, zbog znamenitosti koje zaista zavređuju pažnju. Znam da si i ti voleo da ideš u muzeje i galerije jer si smatrao da to utiče na kvalitet tvog pisanja. Nadam se da se i za moje prste zalepilo malo prašine tih artefakata, da je nekad na neku hartiju pospem. Nije li fantastično što ovde možeš da pođeš po hleb i svratiš u muzej? Ili npr. imaš lufta između obaveza i ideš da odmoriš oči na Van Gogovim „Suncokretima“?

Mislila sam da je fora sa besplatnim ulazom u najveće londonske muzeje ta da privuku turiste, pa da ih onda „klepnu“ na burgerima, kartama za metro, i noćenjima. Znam da ti ne jedeš burgere i da si vegetarijanac, čisto kažem kao primer. A i šta ti teško da budeš vegetarijanac kad na svakom koraku imate fish&chips. Čik budi ti vegetarijanac da na svakom koraku imaš pljeske8! Da se vratim na muzeje. Nije fora u modelu poslovanja. Paja kaže da je fora što većina tih izloženih dela uopšte nisu britanska. Na primer, u Biblioteci sam videla prastare flajere za neku liturgiju u Palestini. I neke budističke spise. Nisam fotkala, jer je zabranjeno. Sve u svemu, ne naplaćuju ulaz da ih ne bi mnogo pljuvali ostali narodi, jer ionako to nije njihovo.

Fotkala sam se ovde s nekom krunicom, evo.

Je l’ ti veruješ da „Nomen est omen“? Je l’ si pravio neke varijacije sa svojim imenom tipa „Shaw’s show“ il’ „Shaw must go on“ kad ti npr. nešto ne ide u životu? Je l’ se topila nekad Šarlota i pisala drugaricama tvoje ime sa „SHAWWWW“, m? Razmišljam sad nešto o Bodleru, moram da napravim digresijicu, koliko njegovo prezime zapravo nosi neku dozu erotike u sebi. Mala permutacija bordela. Ja sam Petra, evo i zvanično. Oprosti, zavozim se tako… nekako sam prerasla small talk-ove i odmah idem „in medias res“. Bilo bi zaista traćenje vremena da sedim s tobom i pričamo o tome kako su u Srbiji leta topla, zime hladne, a London kišovit.

Nego, u biblioteci su mi opet navrla neka lepa osećanja vezana za moje bavljenje glumom. Imala sam priliku da prelistam na ekranu Luis Kerolovu „Alisu“. Mada mi taj crtać i dan danas nije u potpunosti jasan, moram da ti kažem da me je oduševila iz filma svest o nerođendanu. I meni je danas nerođendan. Kolačić iz „Alise“ sa natpisom „EAT ME“, kao metafora navlakuše, podsetio me na predstavu „Zovem se Amanda“ koju smo radili u Akademskom i posvetili drušvenim mrežama. Fejsu, pre svega. Tinder je tek’ bio u začetku te 2013. godine. Tako ganuta prošla sam pored „Biblije“ koju je štampao Gutenberg, nisam je ni zapazila iz prve.

Da, u pozorištu sam. Akademskom, u Nišu. Probala sam Akademiju, kao što pomenuh. Ali završila na Elektronskom. I završila Elektronski. Imponovalo mi je kad ljudi ne veruju da studiram elektroniku, jer je to značilo da me od kolega razlikuju po još nekim epitetima, pored roze digitrona. U biblioteci saznah i da je prva žena bila programer. I to je ćerka Lorda Bajrona, koju je majka usmeravala da se bavi matematikom, da ne bi bila pošla tatinim stopama. Zamišljam već svoju majku kako mi prinosi novine sa poražavajućim segmentima iz života glumaca u Srbiji, zaokruženim crvenom olovkom.

Na stanici King’s Cross bilo je više gužve, nego mog entuzijazma da se se slikam na platformi 9 3/4, čuvenoj po Hariju Poteru9. Nisam pala ni u iskušenje da sednem za klavir i muziciram, mada od hartija od vrednosti posedujem diplomu niže muzičke, pa ne bih da je dovedem u pitanje. Valjda verujem da više imam talenta za pisanje, nego muziciranje, pa zato pisanje i praktikujem.

Kako li tek’ zvučim, ako se ovako izražavam? Hah. Oseċam taj zvuk ironije u tvom glasu. Ja sam ok sa ironijom. Mislim da za nju treba bar malo inteligencije i duhovitosti. Daleko je više cenim nego humor Caneta iz Partibrejkersa10. Nego, da odgovorim na tvoju repliku. Prvo, ovo je neki kolokvijalni stil, jer su standardni putopisi prevaziđeni. A drugo… Pozorište s tvojim imenom danas se nalazi blizu British Library-a, i na njemu nema repertoara! Izdaju salu za konferencije i sl, a na programu nađoh i neki plesni performans.

Evo, gledaj ako mi ne veruješ.

Je l’ smo sad kvit?

Dakle, pored pozorišta, volim knjige. Moj put u Pariz bio je praćen i putovanjem kroz Remarkovu „Trijumfalnu kapiju“. Po menijima francuskih bistroa tražila sam kalvados. Neku nedelju pred dolazak ovde pročitam Gocićevu knjigu „Poslednja stanica Britanija“11, pa uzmem „Roman o Londonu“ Crnjanskog. Crnjanskog pretpostavljam znaš ili bar znaš za njega. Mislila sam da će me inspirisati da kao prava British lady pijem crni čaj s mlekom. Zapravo obe se knjige bave životom migranata u ovom velikom gradu. I ti si dođoš. Znaš kako je to. Samo što si ti došao iz Dablina. To bi otprilike bilo kao da se ja preselim u Makedoniju.

Dovoljno je da se okreneš u kupeu metroa, i vidiš uzorke svih krajeva globusa. Asimilovali su se solidno. Dva puta kažem „Excuse me“, pa treći put klimnem glavom kao da sam razumela njihov britanski akcenat. Lepo je što mnogi uz akcenat nisu poprilimi i britansku hladnu uglađenost. Crnkinja koja čisti stolove na sajmištu peva. Kad sam dolazila, jedan se crnac poluzatvorenih očiju, smeškao ko zna čemu, ružičastim, punim usnama. Ljudima je ova gužva rutina, ne znam da li i ti stičeš takav utisak. Prelaze iz metroa u metro maltene ne dižući pogled s knjiga.

Od dođoša još moram da nabrojim i jednog Indijca sa South Quay stanice, kog sam pitala za smernicu. Imao je ostatke nekih zelenih travki među zubima. Rekao mi da sam lepa. A komplimentima se u zube ne gleda, sve i da mirišu na mirođiju.

Nisam kompetentna da pričam o toj vrsti nostalgije u Londonu. Došla sam ovde, obilazim muzeje, troškarim devizne dnevnice i spontano mi se desilo vino s tobom. Za mene je London velelepan. Verujem da je utoliko teže boriti se za svoju egzistenciju u njemu.

Šta ću da radim kad se vratim u Srbiju? Verovatno da otpevam prvo „Yesterday, all my troubles seemed so far away“, onda da odigram „Cigane“12, vratim se kući kasno i majci kad me pita „Zašto traćiš vreme, ne stvaraš porodicu?“, otpevam „O, mama, mama, mama, još uvek znam da sanjam“. Možda ću i samo da tresnem vratima.

Šta? Već zatvaraju? Samo da odem do toaleta.

Jao, ova ideja s ručkom za wc šolju u vidu kvake je baš kreativna. Gle…

Džordž? Šta li sam ja povukla, pritisla, pokrenula?!

Ne bi me čudilo da sam neki senzor mahinalno aktivirala. S kim sad da podelim impresije o britanskoj otmenosti? Imaju gotovo u svakom toaletu pored tečnog sapuna i losion za ruke. Možda je to i sredstvo za opekotine, nisam baš zagledala. S obzirom na ove razuđene slavine, mislim da bi bila pametna ideja.

Bernarde, ako si se slučajno sakrio ispod šanka, jer jedva da si stigao da dođeš do reči od mene, samo da ti kažem da je to malo detinjasto i sebično. Ti si ionako već došao do reči, i one su došle do mnogih.

Možda sam ja samo zaboravila da pročitam uputsvo za upotrebu Tindera. I uprskala stvari, a predviđeno je obrnuto. Ups!

Dobro… Vidimo se opet, nekim bagom vremeplova. Ah, da, ti si vremeplove prevazišao. Pozdravi onda i Virdžiniju i Dikensa kad ih sretneš, čujem da su i oni često svraćali.

I nisi morao da platiš svoj deo računa. Htela sam častim. Rekla sam ti da mi je nerođendan.

  1. paćko – hipokoristik za paćenika
  2. Radovan Treći – komedija poznatog srpskog, dramskog pisca Dušana Kovačevića
  3. Hed – skraćenica od Hedonist, obližnji kafić gde pre, posle i za vreme časova gimazijalci „Stevana Sremca“ i „Bore Stanković“ u Nišu bleje, vise i sl.
  4. Mesi – mnogo dobar fudbaler
  5. Adel – pop diva ovog mog razdoblja
  6. Prokuplje – mali grad na jugu Srbije; s njihovim gimanzaijalcima imali smo lepu saradnju
  7. Paja – moj drug kom sam se uvalila na gajbu, koji radi skoro godinu dana u Londonu kao programer
  8. Pljeska – pljeskavica od milošte, to ti je slično kao burger, samo veće i može da bude i gurmansko
  9. Hari Poter – lik iz romana fantastike, izmislila ga Džoan Rouling, imaš ga danas na raznim suvenirima iz Londona od sobnih papuča do gumica za brisanje
  10. Cane – frontmen jedne srpske rok grupe, koji stane na scenu i oslovi neku iz publike s „debela“, a dotična verovatno dođe na njegovu svirku ponovo
  11. Goran Gocić – srpski savremeni pisac, od koga sam maznula ovaj fazon s fusnotama
  12. „Cigani lete u nebo“ – mjuzikl rađen po pripoveci Gorkog, postavljen u niškom Narodnom u režiji Desimira Stanojevića 2017. godine
Super radio u skladu sa svojom uređivačkom politikom zadržava pravo izbora komentara koji će biti objavljeni, bez obaveze obrazlaganja takve odluke. Komentari ne predstavljaju stavove redakcije Super radia i privatno su mišljenje autora komentara. Nećemo objavljivati komentare koji sadrže psovke, uvrede, govor mržnje kao i komentare koji se ne odnose na vest koja je komentarisana. Komentari koji sadrže linkove ka drugim sajtovima takođe neće biti objavljeni.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *