Doživljaji prosečne Nišvilinke

„Idi be devojče, istera me iz pamet“, tako je odreagovao jedan dedica u tvrđavi kada je moja drugarica dobavila (eh, sad kako dobavila ;)) kartu za Nišvil. A i ja sam se oduševila mogu vam reći, jer to što sam imala press propusnicu i dalje nije značilo da sam imala u svakom trenutku i društvo za glavni stejdž. Većina onih koji bi kupili kartu za Nišvil odgovarali su s „možda bi išao/išla na Kinse u nedelju samo“.

Neki Kinezi su bili super predgrupa, i iskoristili smo njihov nastup da se smestimo u prve redove i pripremimo za najzvučnije ime festivala. Uprkos govorkanjima u publici da to uopšte nisu pravi Kingsi, nego neki tamo rođaci, neki tribute, masa se već tiskala oko nas.

Foto: Kristina Dimitrov

Možda su nam tako podvalili i Lisu Simon prošle večeri, jer joj keva bila sprečena da dođe. Ali „mala Lisica“ u noći se tako predala nastupu, da mislim da te „uskoke“ među publiku Tvrđava ne pamti od poslednje posete Đuleta Van Goga.

 

Vremena je bilo tek da šerujem sliku na Instagramu i uverim se da su Kingsi zapravo negde u Kanadi. Dobro, kartu svakako nisam kupila, pa me to nije mnogo potreslo. A opet verujem da se i ovaj tribute super naštelovao.

Tipovali smo da će im se na sceni pridružiti Crne mambe, kao pojačanje ako nije bio buran vikend u „Amerikancu“. Meni bi svakako bilo drago i Mambe da čujem, jer se za sto u „Amerikancu“ čeka kao za karte za bečki novogodišnji koncert (s tim što za taj koncert nisam ni pokušavala da rezervišem, a poučena neuspelim kafanskim pokušajem verovatno i neću).

Neki su davali ideje da bi alternativa Mambama, ako je pak vikend bio buran, mogao bi da bude eventualno Gagi bend, da dopuni krnji sastav. I već sam u glavi imala mix „zek zek bamboleo“.

Voditelj je nešto rekao na francuskom, da najavi goste, silno se izvinjavajući zbog svog nedovoljno dobrog akcenta. Nisam baš razumela tačno šta je rekao, ali su se gosti još silnije izahvaljivali s „muchas gracias“ i dizali atmosferu s „manos arriba“.

S obzirom da nisu bili u punom sastavu, ova ekipa što se sastala malo se usvirala na početku. Ništa vokal, samo gitara. To je donekle bilo skroz poželjno, jer je sredovečna gospođa izvukla ruke iz pantalona svog festivalskog saputnika. Ko zna dokle bi dogurale, da nismo svi krenuli da pljeskamo (dlan o dlan, da budem preciznija).

Pazeći da me dotična ne pljesne po faci, zapevala sam “Volare” na italijanskom, koji ranije nisam bila ni svesna da znam. I ostale poliglote pevale su oko mene.

Svojim sam kukovima našla prostora za njihanje, pa mi je zatrebalo okrepljenje. Limenka „švepsa“ pala mi je kao s neba tačno pred noge. Nažalost otvorena, jer kad se ima, nek se troši, a što je džabe, ispostavilo se, i zemlji je slatko (i pomalo lepljivo).

Razdraganost u punom jeku. Onda su počeli neku tužnu pesmu, i pre nego što sam i ustanovila da je to španska verzija Sinatrine „My way“, bi mi žao svih performera što su imali paralelno nastupe na besplatnim stejdževima.

Na kraju se voditelj vratio na scenu i objavio da nagrada „Šaban Bajramović“ ide Paku Balardu, Kingsu originale (oriđinale se čita, koliko se ja u italijanski razumem). Voditelj je pozvao Ivana Blagojevića, bez koga kako kaže ne bi bilo Nišvila i mi bismo avgusta crkli od dosade, da uruči statuu. Tu je malo preterao po mom mišljenju, zanemarivši u potpunosti obližnje manifestacije poput Belmužijade i Dane banice, kao i domaće Dane bureka. Turnire u malom fudbalu, u okolnim selima, sa luna parkovima kao pratećim programom, da i ne pominjem.

Foto: Milica Blagojević Betty

Na sceni se pridružio Orkestar Fejata i Nebojše Sejdića. Taman sam se spremila da uzmem vazduh za „Ovamo Cigani“, oni krenuše s „Mesečinom“ i to na ciganskom. Ispostavilo se da masa bolje poznaje romanske, nego romske dijalekte, pa nisu mogli baš svi da cantare, ali smo propisno đuskali na srpskom.

Najdu nisam ostala da slušam, jer sam hitno morala da mrndžam (izvedenica od mangiare (manđare)). Promoterke su podelile stiropor, što bi licemeri rekli rekli i to punih usta pirinčanih galeta, pa ostale samo kutije, te sam plovila niz masu ljudi u pravcu kukuruzne pite u centru.

Naravno, za slučaj da ste me preozbiljno shvatili, moram da opovrgnem vaše sumnje da je moja medijska kuća poslala kompletnog duduka da izveštava sa ovog festivala. (Bez obzira što na Nišvilu preovladavaju duvački instrumenti, pa u tom smislu duduk ne bi mnogo odudarao, ipak sam išla u nekom drugom svojstvu).

Malo se osećam kao slamačica srca, dok po Fejsbuku skrolujem na talasu oduševljenja nakon sinoćnjeg koncerta, ali ja na „sad ćeš da pišeš izveštaj kako je sve bilo super“ kad me vide sa press akreditacijom, odgovaram kako je jedino zasigurno super u mojim izveštajima logo Super radija.

Sa ovogodišnjeg Nišvila taj epitet definitivno bi mogli da ponesu i Inner Circle i organizacija na Earth Sky-u (glavni stejdž, main za neupućene), a i na ostalim stejdževima. Dok jedni završavaju nastup na bini, drugi se već u polumraku montiraju. Na Egzitu i na Zaječarskoj gitarijadi ste mogli u međuvremenu komotno da odete i na burek (za klasu slabiji od niškog), dok otpočnu sledeći izvođači.

Provereno znam ljude među publikom, ne samo među performerima, koji su kilometre prešli zbog programa na besplatnim stejdževima, ponajviše Open-u. Porastao nam je ovaj Nišvil, pa me malo hvata bojazan da je blizu granica opasnosti da ga branimo protestima i ramovima na profilnim slikama od grabljivica raznih vrsta.

Foto: Milica Blagojević Betty

Što se moje muzičke kompetentnosti tiče, tačno je da smo klavir i ja iz cimerskih prešli na docimerske i to „ćao ćao“ odnose odavno, te vam ne mogu opisati rečitije i podrobnije muzičke speciijalitete, kao recimo druge festivalske večeri, nego kao subjektivni doživljaj otmenog koktela, dok u pozadini sviraju Jayus Jazz, a okolo se odvijaju susreti među poznanicima i prijateljima sa „e, pa tu sam, drug mi svira u bendu, pa da podržim“, sa mnogo manje lažnog oduševljenja tipičnog za jedan takav otmeni koktel u zatvorenom, pod skupim toaletama. Kada sam sela u taksi, a taksista pustio Djanija*, osećala sam se kao da mi je neko dao kocku jeftine šećerne table sa turskim natpisom na omotu, nakon štangle tamne, kvalitetne, ručno rađene čokolade sa komadićima voća.

*Djani – Radiša Trajković, pevač turbo-folk muzike

Naslovna fotografija: Milica Blagojević Betty

Super radio u skladu sa svojom uređivačkom politikom zadržava pravo izbora komentara koji će biti objavljeni, bez obaveze obrazlaganja takve odluke. Komentari ne predstavljaju stavove redakcije Super radia i privatno su mišljenje autora komentara. Nećemo objavljivati komentare koji sadrže psovke, uvrede, govor mržnje kao i komentare koji se ne odnose na vest koja je komentarisana. Komentari koji sadrže linkove ka drugim sajtovima takođe neće biti objavljeni.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *