“Će bude li ta Nisomnia?“

Neka vrsta uvoda neka bude malo preispitivanje Nisomnie kao festivala koji postoji već skoro pa 15 godina. Čudno je to što se svaki niški alternativac, kako se bliži septembar, a splasne vajb Nišvilla, pita: “Će bude li ta Nisomnia?“, a intonacija pri tome ne može da mu bude onako, prosto, ravnodušna.

Uvek se to pitanje postavi tako kao da treba da čačne u “žičku“, da se stavi do znanja da je to još jedan u nizu propalih pokušaja da se andergaund kultura podigne na neki “nivo“.

I onda se prosečan Nišlija kome je stalo da u Nišu vidi neki stvarno dobar ivent, a da to nije pojedinačna svirka, neki ad hock festival kratkog roka trajanja ili Nišvill, koji je već odavno postao konstanta, jednostavno zapita da li je moguće da postoji nešto što će moći da postane prepoznatljiv simnbol niškog andergraunda, a opet, relativno isplativo zarad dobrog ozvučenja, inspirativnog prostora i što je najvažnije, kvalitetnog programa.

Poslednjih godina gotovo da svako malo mesto bije bitku za svoje “alternativno ime“ koje će tokom leta ili na pragu jeseni da bude sinonim za kulturu, umetnost, slobodu izražavanja a ponajviše muziku. Velike gradove ne treba ni pominjati, kao što je Beograd, a naročito Kragujevac koji je apsolutni pobednik na tom polju sa svojim Arsenal festom.

U velikim gradovima se podrazumeva da postoji i prostora i ljudi i raznoraznih okolnosti i mogućnosti koje su odavno iskorišćene za takvu vrstu aktivnosti. Međutim, kada pogledamo Niš, nije baš tako. Na tom planu on je još uvek teška selendra.

Da li se Blagojević jedini preplatio na eksploataciju Tvrđave u tom kulturnom smislu ili, prosto, treba da se pomirimo sa onom starom “ko umije, njemu dvije.“?

Zašto se pri pomenu imena Nisomnije uvek teško uzdahne, odmahne rukom, koja, mašeći se za džep, odvaja solidnu sumu za bocu alkohola u parku uz izgovor da je to jedini kvalitetan provod koji omladinac sebi ovde može priuštiti.

I kao i svako događanje koje se ovde organizuje, ni Nisomnia ne može biti pošteđena “ćućorenja“ po ćoškovima i budžacima koja postaju transparetna zahvajujući društvenim mrežama i vrlo brzo se šire kao zaraza i neka vrsta anti-reklame, pa dođemo do toga da i ovaj događaj, još pre nego što se i desio bude osuđen na propast. I tako godinama unazad.

Šta to organizatori Nisomnije ne umeju? 1) Da naprave dobru reklamu? 2) Pronađu finansijska sredstva i upravljaju njima pametno? 3) Naprave kvalitetan program? 4) Pronađu adekvatan prostor? 5) Ubodu pravi tajming?

Iluzorno bi bilo tragati za odgovorima na ova pitanja u ovom tekstu, jer bi onda od običnog izveštaja u kežual stilu nastala ozbiljna studija koja bi morala da baci akcenat na mnoge probleme u ovdašnjim, gradskim okolnostima a ne tiču se samo andergraunda, ali ga mnogostruko uslovljavaju i diktiraju mu pravac i način ispoljavanja.

Ruku na srce, svi mi koji živimo za svirke i raznorazne iventove, svedoci smo dugogodišnjeg raspada Nisomnije. Svake godine se ona organizuje u poslednji čas, sa vrlo lošim marketingom, neinspirativnim vizuelnim identitetom koji gotovo uvek liči kao da je navrat-nanos naškraban čisto da bode oči prolaznicima u stilu “uuu, Nisomnija još postoji.“

Priznaćete, zvuči kao da je neko umro, a onda shvatite da nije, ali nije baš ni sasvim živ, nego eto, egzistira. Prosto, nije to TO. Zombi stajl.
Kolko god da ti je draga osoba, kad ga sretneš onako voskiranog i bezličnog, dođe ti da ga zakopaš tu na mestu zauvek da se više nikad ne pojavi plašeći i tebe i sav ostali pošten narod.

I koliko god povampiravanje bilo interesantan fenomen u njuejdž umetničkim ostvarenjima, u realnosti, naročito kada je andergraund u pitanju, tako nešto ni malo nije primamljivo niti simpatično, a daleko od toga da čini preduslov za dobru reklamu.

U subkulturi koja se održava zahvaljujući stalnim inovacijama, eksperimentisanju i ekstremnim pokušajima da se uzdrma učmalost svakodnevice, devedesete puštene na neprekidni “repeat“ su samo obično bockanje koje neke nervira, dok drugima prija, mada bi, možda radije voleli nešto “jače“. I tako, bioskop koji na svom repertoaru godinama unazad prikazuje samo nekoliko starih dobrih i proverenih rimejkova, mora da dođe u situaciju da, iako je godinama u poslu i dalje funkcioniše kao običan entuzijasta – otvarajući svoja vrata starim i novim posetiocima – besplatno.

Uglavnom, to je ceo koncept koji bih ja furala u tekstu… On je okosnica i cela filozofija, jer, realno, je tako… Sad sve o bendovima što bih rekla je vezano za to… Eva Braun i Ritam Nereda su kult, a to su postali zahvaljući tome što su, svako u svom žanru, nadrasli neko vreme i prešli u univerzalnost i manir. Eva Braun je pitki pop uz koji se pleše i pevuši, a koji je opet za mnoge ostao i biće rokenrol, zato što se poetika i muzika ispoljavaju u potpunosti kao rokenrol.

Kad ispratiš tu neku “vremensku liniju“ i dođeš do sinoćnog nastupa, onda se nametne zaključak da su oni neka vrsta preteča današnjih hipstera. Dedine gitare, vintaž izgled, cela atmosfera kao simpatični žur koji se najbolje kroz objektiv propušta u crno-belom filteru.

Ritam Nereda su nešto drugo, ali opet, kad posmatraš kroz prizmu autentičnosti i doslednosti sebi i svom stilu, to je ista priča kao i prethodni bend. Al’ sad se ta crno-bela vizura prebacuje na poetiku više nego na atmosferu.

Tu su stvari samo na izgled “nabudžene“, silovite, brutalne, tu sve prašti, grmi, lomi, uznemirava, a zapravo – u pozadini isijava jedna detinja, možda bolje reći naivna tvrdoglavost koja se rađa iz želje da se pobedi ta “babaroga“ iliti danas popularno nazvan – establišment.
Ritam nereda, kad se posmatra tako, od spolja, konta se kao bend koji je u stanju da podigne mase. I nijedna njihova svirka ne prolazi bez guranja, stiskanja i koncentrisanja velikih grupa na jednom mestu gde se ne zna šta je kome dupe, a šta glava. A o čemu oni pevaju u stvari? O snazi pojedinca. Oni gotovo svakim svojim tekstom u prvi plan ističu individualnost koja je preduslov za samosvesnost i samim tim za beskompromisnost u životu.

Od takvih bendova možeš često da čuješ, što bi rekli, “tekstove bez teške filozofije“, čak ne da su uopšte filozofija, nego ponekad deluju i sasvim priprosto, ali opet nekako deluju moćno. Ponekad, par prosto-proširenih rečenica oblikovanih u strofu na pevljiv način mogu da bace u veće razmišljanje nego hiljadu stranica jedne knjige:

„Ne! Ne, ja neću postati novi
Ja ću uvek biti k’o pre
Ja svoj ponos prodati neću
Ja ću uvek recći ne!

Sa tim ljudima ti nemaš ništa
Jer prodali su svoje sne
Svi su on prerasli tebe
A ti si ostao isti k’o pre
I dok sediš sa flašom u ruci
Lome ti se misli sve
Ipak shvataš da oni ne žele
Da budu isti kao pre“

I kad svi to isto pevaju u jedan glas zbijajući se u krdo, onda se vidi da je pojedinac zapravo jako nemoćan i slab. Jer takvu vrstu žura ne može da čini jedan čovek koji se vozi u svom ritmu (kao u prethodnom slučaju), već baš masa koja eto, pravi pravi nered. Sve se svodi na jedno pražnjenje pojedinačnih energija koje se slivaju u jednu. I onda se pitaš gde je tu individualnost…

Što se Stereo Banane tiče, tu ništa ne može da se kaže sem da im se skine kapa, jer su nešto najautentičnije na niškoj sceni što postoji, a bogami i šire od toga… Ja, eto, na primer, smatram da je srpski hiphop uglavnom neinventivan i priprost u pravom smislu te reči, da bez obzira na duhovite rime, dobar “flou“ i ostale zajebancije koje dižu atmosferu, tu nema naročite poetike, nečega što će da se izdvoji, razdrma, natera te da se zamisliš… Svi se kao trude da budu neki mangupi mekog srca, život na asfaltu ih pojeo, teška situacija u državi i slično…

Međutim, niška scena, koliko god mala bila, ako ništa drugo, zahvaljujući prepoznatljivom slengu i mnogim mogučnostima slikovitog izražavanja narodskim izrazom, izrodila je stvarno kultne izvođače. A Stereo Banana predstavlja neku vrstu kulminacije u tom smislu.

A s obzirom da im, neosporno, ide od ruke scenski nastup i kozerija te vrste, sasvim je jasno zašto imaju apsolutni primat u toj sferi muzike poslednjih godina.

I sad zaključak ili zašto se o svemu ovome pričalo u izveštaju? Šta nudi Nisomnija? Pa, realno govoreći, ništa manje ni ništa više od onoga što može da se vidi na mnogim festivalima koji su se širom Srbije dešavali tokom leta. Line up je takav da se u potpunosti puca na “proverene vrednosti“ – ono što je kult, što je neosporno kvalitetno, ono što će “privući masu“. A šta se desilo? Gde je masa? Jako je tužna činjenica što je jedan od najlepših ćoškova Tvrđave koji je dušu dao za organizovanje andergraund iventova sinoć zvrjao poluprazan. A bio bi skoro pa prazan da većina prisutnih nije dobila propusnice.

I šta se postiglo na kraju svim tim? ( Neki, skloniji elitizmu, vole kad su u situaciji da kažu: “ovo je bila žurka za probranu ekipu“. To je, gledano iz perspektive posetioca kluba u kome nema dovoljno ventilacije, sasvim u redu. Ali ako iznajmiš poljanu u Tvrđavi, takoreći jedan ekskluzivni prostor koji je šteta da gledaju samo oni koji mogu da ga gledaju i inače svakog dana kada šetaju kučiće, onda takva konstatacija zvuči kao totalni bulšit.

I šta sa onim profi nabudženim ozvučenjem? Možda je to, kao i svake godine, deo marketinga – iskoristiti položaj Tvrđave u pravom smislu, pa kad već može da se sasvim lepo sve to čuje jasno i glasno do Panteleja, zašto malteretirati publiku da izađe, prošeta i plati kartu da posmatra sasvim pristojno sređenu binu?

Verovatno će vam, kao i nama, takva vrsta entuzijazma organizacije zauvek ostati prava enigma.

Autorka: Ana Bjes Nikolić

Super radio u skladu sa svojom uređivačkom politikom zadržava pravo izbora komentara koji će biti objavljeni, bez obaveze obrazlaganja takve odluke. Komentari ne predstavljaju stavove redakcije Super radia i privatno su mišljenje autora komentara. Nećemo objavljivati komentare koji sadrže psovke, uvrede, govor mržnje kao i komentare koji se ne odnose na vest koja je komentarisana. Komentari koji sadrže linkove ka drugim sajtovima takođe neće biti objavljeni.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *