Cane The Unbreakable

Foto: Milica Blagojević Betty

“Kaplju klima uredjaji, prolaznike kvase, ti mi srećo mašeš s rukom sa tvoje terase”, reče pokojni Zvonko Milenković, član planetarno poznatog sastava Rokeri s Moravu, u još planetarnije poznatom hitu „Baklava“, i sasvim egzaktno opisa prekjučerašnju senzaciju života i priključenija u redu za koncert Partibrejkersa ispred Banovine.

Otprilike petnaest minuta nakon najavljenog početka, kapije su se otvorile i šarenolika gomila se u vidu levka izručila u atrijum pomenute zgrade da, neko po prvi, a neko po pedesetosmi put, sluša uživo legendarni garaž rok sastav.

Pisala bih o tome kako se srpski mentalitet istakao, naročito u vidu sveopšteg ignorisanja predgrupe (Gospodin Pinokio), koja je, nakon par pesama, iskreno i od srca publici poručila: “Uživajte u Brejkersima“! Pisala bih i o tome kako sam se rastužila razmišljajući o tome koliko je truda i vremena uložila predgrupa u ovaj nastup, i koliko je bezobzirno to što se publika praktično utrkivala među sobom u disciplini „ko će da izgovori čarobnu reč CANE više puta u minutu“.

Pisala bih, ali bih onda bila strahovit licemer, jer sam se i ja nestrpljivo prebacivala sa noge na nogu, a par puta i podržala gorepomenuto takmičenje pokojim ratnim pokličem.

Sve smo preživeli, i čekanje, i klima-tuš, i „nemam sitno da vam vratim“ kasirku na štandu, i – došao je svečani trenutak.

Pobedu je odneo je korpuletni gospodin u trenerci, silovito zahtevajući početak svirke, uz mnogobrojne umesne i neumesne povike… Čovek bi rekao da Caneta čeka kao Penelopa Odiseja, neumorno ga zazivajući.

Kad se mit otelotvorio na bini, u momentu sam zaboravila na pređašnju grižu savesti, i upola se radovala pesmama, a upola Canetovom fristajlu između istih.

Foto: Milica Blagojević Betty

Prošetavši svojim albumima, Partibrejkersi su po ko zna koji put u svojoj tridesetšestogodišnjoj karijeri uspeli da dopru do svakog čoveka u publici kroz mnogo više od sviranja.

Komunikacija na bini, ophođenje prema publici, uz precizno podvlačenje pojedinih deonica teksta i instrumentala, nagnali su me da pažljivo zagledam svako lice oko sebe.

I ne znam da li su kriva famozna svetla reflektora, ili sam ja suviše nahranila svoj idealistički aspekt u toku dana, ali najednom su ta lica delovala znatno prijatnije, znatno lepše, i znatno sličnije meni. Moj unutrašnji cinik snažno negoduje.

Foto: Milica Blagojević Betty

Joie de vivre eskalirao je, razumljivo, kada su trilogijski usledile „Hipnotisana gomila“, „Kreni prema meni“ i „Hoću da znam“.

U perfektnom tajmingu, nakon skakanja i skandiranja, usledila je i „Molitva“, zaokruživši na taj način sentiment koji bih pre uporedila sa nekim neobjašnjivim fenomenom nego sa bilo kojom reči kojom se sentimenti obično opisuju.

U obraćanju svojoj južnjačkoj publici, Cane (po mom mišljenju jedna ultimativna šmekerčina) je zapazio sledeće: „Žamor i telefoni…I vi! Hvala vam!

Ne mogu tek tako da pređem preko toga. Hajde da pojačamo prvo i utišamo drugo, i istina je, možda će neki naš sajber prijatelj ostati bez egzistencijalnih informacija o našem kretanju, ali ćemo bar mnogo ponosnije, autentičnije i legitimnije moći da nastavimo da živimo reči pesama koje smatramo autobiografskim.

P. S. U ovom tekstu reč „Cane“ upotrebljena je zanemarljivih četiri puta.

Super radio u skladu sa svojom uređivačkom politikom zadržava pravo izbora komentara koji će biti objavljeni, bez obaveze obrazlaganja takve odluke. Komentari ne predstavljaju stavove redakcije Super radia i privatno su mišljenje autora komentara. Nećemo objavljivati komentare koji sadrže psovke, uvrede, govor mržnje kao i komentare koji se ne odnose na vest koja je komentarisana. Komentari koji sadrže linkove ka drugim sajtovima takođe neće biti objavljeni.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *