A ako vi pročitate ovaj tekst i samo nastavite dalje, da li stvari ostaju iste ili problem postaje još veći?

Da li vas interesuje da li neko od ljudi na položajima ne radi svoj posao kako treba? Da li neko zloupotrebljava položaj? Da li neko neodgovorno raspolaže novcem građana, vašim novcem?

Ako vas interesuje, da li znate kako da saznate, koga da pitate, ko to zna? Da li vas interesuje da li su mediji slobodni da o tome izveštavaju?

Ili ste samo onako uopšteno nezadovoljni stanjem u društvu, u državi, neodređeno kažete da su „svi oni lopovi, svi lažu, svi obmanjuju“?

Ako vas ne interesuje, ne samo da zaslužujete da vas „svi oni“ pokradu, već ste i saučesnici!

Možda se pitate ko sam ja da vam to kažem.

Ja sam neko ko je otišao na tribinu o slobodi medija u Deli centru, u petak uveče.

Tribinu „Sloboda informisanja i bezbednost novinara“ organizovali su Centar za humanističke studije i Grupa za slobodu medija, a učesnici su bili Ilir Gaši, programski direktor Slavko Ćuruvija fondacije i predstavnik Asocijacije onlajn medija (AOM) u Stalnoj radnoj grupi za bezbednost novinara, Marija Vukasović, predstavnica pravne službe NUNS-a, Milica Vojinović, novinarka KRIK-a i Predrag Blagojević, glavni i odgovorni urednik Južnih vesti.

Bio je prikazan film „Silom na sedmu“, realizovan od strane NUNS-a, a dostupan na Youtube-u. U filmu su svedočanstva novinara o iskustvima sa pretnjama koje su iskusili, a Predrag Blagojević je lično predstavio svoje iskustvo.

 

Bilo je reči o Radnoj grupi za bezbednost novinara (da li ste znali da je to jedna od stavki iz poglavlja 23 i 24 u pregovorima o pristupu Evropskoj uniji, o kojima znate da se govori u poslednjih godinu i više dana, ako ste bar jednom u ovom periodu uključili neke vesti?).

Ovu grupu čine predstavnici novinarskih i medijskih udruženja, sa jedne, i Tužilaštvo i Ministarstvo unutrašnjih poslova, sa druge strane.

Budući da pomak nije ostvaren, a posebno nakon što je nadležni tužilac odbacio krivične prijave povodom napada na novinare u vreme prošlogodišnje inauguracije predsednika Srbije u Beogradu, predstavnici medija zamrzli su svoje članstvo u Radnoj grupi.

O tim napadima postoje video snimci i izjave novinara koji su izveštavli sa događaja, a koji su bili fizički napadnuti i za te napade optužili obezbeđenje organizatora skupa.

Na kraju tribine, zaključak nekolicine ljudi iz publike bio je da su i toj tribini prisustvovali samo predstavnici civilnog sektora i medija, da se do građana i ne dopire (a jedna učesnica je čak tvrdila da ni predstavnici civilnog sektora nisu prisutni, osim nje valjda).

Ostalo je i neodgovoreno pitanje – šta to treba da uradimo da bi se situacija poboljšala, da novinari koji izveštavaju o korupciji, malverzacijama, krađi, ostali bezbedni, da bi javnost bila informisana, a mediji zaista slobodni.

Ali koga uopšte zanima sloboda medija, pored svih sopstvenih problema? Da li vas koji ovo čitate interesuje? Ne?

Ako mislite da su pretnje novinarima koji bacaju svetlo na krivična dela i zloupotrebe nešto što oni treba da očekuju kad o tome pišu, razmislite da li živite u demokratskom društvu, setite se šta su informacije od javnog značaja i šta znači sloboda informisanja – to je sloboda da neko vama dostavi informaciju.

Ako mislite da su pretnje telefonom i porukama, na društvenim mrežama, neozbiljne i „prazne“, razmislite da li biste isto osećali da neko kog ne poznajete pošalje vama preteću poruku. Da li biste isto mislili da neko tako „u prazno“ preti članu vaše porodice? Ili biste otišli u policiju i mesecima čekali na rasvetljenje slučaja, čak i kad je taj neko potpisan imenom i prezimenom?

Ponekad, u svakodnevnom životu u ovoj i ovakvoj državi, pomislim kako ne radim dovoljno da promenim ono što mi smeta.

U petak, na tribini, osetila sam se na neki način krivom što se ne bavim i ja istraživačkim novinarstvom.

Milica Vojinović rekla je da je njen san oduvek bio da se bavi novinarstvom i da se pronašla u istraživačkom novinarstvu. Ja ne želim da se bavim istraživačkim novinarstvom. Želim da živim u slobodnom društvu, u kom ću, između ostalog, biti slobodna da se ne bavim istraživačkim novinarstvom i da zbog toga ne osećam krivicu.

Ali ja jesam novinarka, radim na jednom mediju. Moj glas čuju neki ljudi, moj tekst je dostupniji nego nečiji, možda više angažovan, status na nekoj društvenoj mreži. Ja sam se školovala da učinim informacije dostupnije ljudima.

Ako sam ja svesna problema, a o njemu ne govorim jer želim da vam pričam o knjigama koje čitam, o predstavama koje treba da pogledate, o muzici koja je nedovoljno zastupljena, da li sam i ja deo problema?

A ako vi pročitate ovaj tekst i samo nastavite dalje, da li stvari ostaju iste ili problem postaje još veći?

Super radio u skladu sa svojom uređivačkom politikom zadržava pravo izbora komentara koji će biti objavljeni, bez obaveze obrazlaganja takve odluke. Komentari ne predstavljaju stavove redakcije Super radia i privatno su mišljenje autora komentara. Nećemo objavljivati komentare koji sadrže psovke, uvrede, govor mržnje kao i komentare koji se ne odnose na vest koja je komentarisana. Komentari koji sadrže linkove ka drugim sajtovima takođe neće biti objavljeni.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *